Rukavice za ljuštenje

“Ostavite krompir na miru” zveči mi u glavi dok posmatram bajati reklamni poster na pozadini vozačeve kabine. Nanovo se vozim omiljenom 78-icom, nanovo žurim da stignem na vreme iako za to nema potrebe, jer ja sam ipak sam svoj gazda. Rukavice za ljuštenje krompira, svedoči taj izlizani komad papira na koji se mrštim najbolje što mogu. Da izražavam nezadovoljstvo, to je neuobičajena okolnost za mene.

Šta fali tom jadnom krompiru pa mu nije dovoljan nož da ga sasvim izguli? lebdi mi na sumornoj faci, pretpostavljam. Oko mene neki nerazlučivi razgovor, ali to me ne interesuje jer mi svu pažnju odvlače ovlaš nacrtane rukavice sa kojima se, navodno, krompir čiste brže i bolje nego na tradicionalni način.

Iz nekog razloga, ta spoznaja me čini depresivnom. Nalik krompiru koji je, nažalost, predodređen da ceo svoj vek provede pod zemljom, i ja sam osuđena na isto. Poput njega, raste u njoj ne pitajući se za svoje poreklo niti svrhu, a onda kada bivam iskopana, oljušte mi brižljivo uzgajanu koru i bace me u vrelu vodu. Čak i mačiči bolje prolaze, zar ne? Sve dok ne progledaju, to jest, a šta li ostane od kvrgavog krompira kada ga iskopaju? Možda neki pire ili kaša, dabogda završio kao posno predjelo, zaključim.

Moje su želje vazda besmislene, pomislim i okrenem glavu od nesretnog postera. Kao da ga mogu izbeći ako ga ne gledam… Tako činim i sa drugim stvarima – dovoljno je da okreneš glavu na bilo koju stranu sem na onu koju treba sagledati. U suprotnom, budi pripremljen na to da ćeš možda videti ono što radije ne bi da gledaš. No, možda je dovoljno sigurna reč da ipak vratiš pogled natrag na ono što te je strah da primetiš.

Približavamo se Slaviji, a ja i dalje razabirem funkciju krompira u gradskom saobraćajnom preduzeću, odmilošte zvanim GSP. Tačno jedanaest stanica me deli od kuće do posla, putanje koju bih radije izbegla ako je to ikako moguće. Naravno da jeste jer, ponavljam, ja sam ta koja odlučuje kada i koliko je potrebno biti na poslu, ali nikako da prihvatim tu ulogu. Šta li bi krompir rekao na sve to?

On se ništa ne pita. Gde je posađen, tu i raste, i to je sve. Valjda… Ko sam ja naposletku da bilo šta znam o skrobnim namirnicama, a tek poljoprivrednim zakonima? Isuviše pitanja za tako malo vremena kojim je ekvivalento tačno 11 stanica. Do odredišta stižem za tačno četrdeset minuta, možda i manje ako me posluži zeleni talas. Ali ima dana kada je jedino što me ne zaobilazi crveno svetlo na semaforu, i tada ono ostaje moj verni sledbenik sve dok me bezbedno ne isprati do stana. Kakav kavaljer!

Volela bih da sam odrasla na selu. Verujem da bi mi život bio toliko različit od ovog koji trenutno živim. Da li bi bio bolji, u to nisam sigurna, ali drugačiji – jedno sigurno “DA” ori se u gomili. Ne bi mi smetalo da se u sledećem životu rodim kao krompir. Šta fali tom plemenitom povrću? istina je u koju ne mogu da proniknem. Klija duboko pod zemljom, čak i u teškim, mračnim, hladnim, grozničavim uslovima, pa se opet pokazuje korisnim svetu. Naposletku, zar on nije nahranio na hiljade, ako ne miliona, Iraca?

Da, krompir za simbol izdržljivosti! Eto, to je ono što sebi najviše želim u ovoj godini. Samo da me snađe ta prokleta rukavica koja će me bezbolno oguliti tako da ne osvestim svu moju prirodu povrtarskog bistovanja koja je, složićete se, umnogome vrednija od kakve repe ili zasada paradajza…

Jer ja klijam tokom čitave godine, rastem  čak i veštački nagnana na to, ali takva mi je sudbina i ja se njoj ne protivim. Da, lepo je biti krompir. Imam čak i svoje zlatice da mi prave društvo u prvim letnjim danim kada je sve užeglo, pa i moji vredni berači. Doduše, ne bi bilo loše da ostanem duže natkrivena tom plodnom crnicom u kojoj neobuzdano divljam, i čijoj se vlažnosti osobito radujem, više negoli samom činu otkopavanja.

Lepo je biti skriven od pogleda, od osećaja, od bola, od pakosti, od gladnih čeljusti, koje izgleda da haraju gornjim svetom kao kakva kuga. Mene ništa ne dotiče, ni svetlost, ni tmina, ni žeđ, ni glad, samo tišina koja je ovde, pod zemljom, kranje bajkovita. Zato, ostavite svoje rukavice po strani, i nastavite da me ljuštite nožem tako da se drška oštrice duboko zarije u vaše prste da morate da predahnete. Jer to je, naposletku, onako kako se ja svaki dan osećam dok čekam da bude pronađen, iskopan, proberen i ispržen ili pak skuvan (u zavisnosti od dijetalnih navika mojeg oslobodioca).

Da li je to fer? Nije. Da li tako mora biti? Možda. Da li imam drugog izbora? Nemam. Da li bih nešto promenio da mogu? Ne bih. To je sve što vam može reći jedna buduća krompir- salata ili pire-krompir ili pak kaša za bebu. Moja svrsishodnost je ispunjena, a moja duša slobodna. Samo je nemojte straćiti na te kineske rukavice za ljuštenje mog sopstva koje, em neće dati željeni rezultat, em vas neće nagnati da malo promislite i o meni. I to je sve  što treba da znate o meni, što iskom i što je, nadam se, izvodljivo… Pa, prijatno vam bilo!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s