Kuc, kuc

“Mogu li da uđem?” pitao si me.

Tvoj prigušeni glas dopreo je iza mojih novopostavljenih, blindiranih vrata.

“Noću čujem nečije korake.” odgovorila sam, kada si me priupitao za razlog te građevinske izmene.

Ali vrata ne čine promenu, to ti priznajem.

Jer, i dalje čujem te fantomske korake na venge parketu, iako ih mogu olako otpisati nemirnim mačjim šapama, ili pak priviđenjima mog polusna.

Ipak, osećam se nesigurnom unutar svog doma.

Možda si i ti razlog tome, možda.

Možda i nisi, već izmaštana spodoba koja izaziva, ne samo mene kao ličnost, već i moje najdublje strahove.

“Zar to nije najstrašnije od svega?” pitam ja tebe, ali već znam tvoj odgovor.

Avetinjski kruži oko mene, ne da mi mira niti srećnog svršetka, sem ako ne računaš one dvojbe u osećanjima…. Njih možda naposletku i mogu priznati kao validne, sve ostale ću otpisati.

Britka svetlost seče moju pospanost.

Ne mogu više natrag u ponoćni nemir jer je on ukaljan tvojim prisustvom.

Da, lebdimo u mojim mislima, onim isključivo mojim.

“Izvini što te otpisujem”, pravdam se.

“Ne brini, ja sam tebe mnogo ranije.” šapućeš sa dovratka.

Sedim kraj sveže zalepljenog praga, nadajući se da se moja volja neće tako olako odlepiti uprkos tome što je prikovana pur-penom za metalni ragastov.

Sedim nepomično i motrim na inoks kvaku. Lepo je zaobljena, a podjednako oštra u svojim ivicama… dosta slična meni, rekla bih.

Zatim zakujem oči na rogobatni ključ koji udobno leži unutar iskrzane i neudobne ključaonice.

Jer, složićeš se, to je prvi princip onih koji nameravaju da sačuvaju svoje uspomene od zaborava. Teške, nerazrešive ključaonice, kroz koje niko ne može proviriti, ma koliko god se trudili, ma kakva prefinjene alatke imali da ih otključaju, ma kako prepredeni ili iskusni bili u tom poduhvatu obijanja.

Ali duševne sklopke nisu jednostavne za razrešiti. To ti jemčim.

Naročito moja, koja je godinama razrađivana, u najtanjim časovima svesti i najklizavijim ravnima raspoloženja, koje uvek variraju, kao što se digitalne kombinacije u modernim sefovima samostalno restartuju i složeno kriptiraju.

Nastavi da mi se osmehuješ, ali isina je: moje srce jeste najčuvaniji sef koji poznajem, te ti želim svaku sreću u obijanju istog. Dodala bih samo primedbu, da za razliku od računarskih sistema, nad mojim mehanizmom ne valja nikakva matematička logika (iako dobro znaš da mi brojke ponekad naročito gode) pa stoga ne pokušavaj da izračunaš svoj postotak uspeha.

“Jebiga” uzdahnućeš.

Zatim ćeš staviti dlan na čelo, otkloniti nepoverljive graške znoja i nastaviti da dalje čačkaš kroz platinastu leguru koja ne poznaje zakone fizike.

“Ali jebiga”, odgovoriću ti u nameri da te obeshrabrim.

Nadam se da te ta konstatacija neće omesti u zadatku. No, spremna sam na posledice takvog hladnokrvnog delovanja jer, naposletku, sažeta pitanja zaslužuju još jezgrovitija objašnjenja.

I dalje čujem tinjava okretanja ključa u kvaki.

I dalje odzvanjaju slabašni čekrci metalnog dleta u bravi.

I dalje naslućujem reckavo grebanje po drvenom krilu.

I dalje mi zveči u ušima kućno zvono.

Ali, uprkos svim tim tvojim upornim tragovima, ja svoja vrata držim čvrsto zatvorena.

Na kraju krajeva, nisam za badava izabrala najskuplji sistem obezbeđenja koji postoji na tržištu – baš onaj koji garantuje za neprobojnost istih.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s