Ruke

* kratka priča objavljena u zborniku izdavačke kuće Alma pod nazivom “Divka” za najlepša ostvarenja sa XVII konkursa za najkraću kratku priču *

Kad autobus zastane na semaforu, mirno čekajući da promeni boju, tada njegova stakla nakratko postaju prozori u tuđe živote. Lica mogu ostati skrivena od pogleda, ali ne i šake što miruju u krilima žena. Svaka njihova brazda, pega, staračka fleka, posekotina i opekotina, sve to u sebi čuva ponajmanje jednu, a ponekad nebrojeno mnogo priča.

One mese spratove od slatkih tepanja, ispiraju znojave fleke, peglaju sitne razmirice, štrikaju šarene čarape i uspavanke, raspremaju nered, kako kod kuće, tako i u glavi, a jednom kad sve udese, ni tad se ne odmaraju. Veštim pokretima začas zavežu pertle, udenu konac kroz iglu, navlaženim palcem obrišu mrlje od čokolade, a umeju da kažiprstom spreče nestašluke i pre nego što se oni izmisle.

Veličanstvene su te šake, bilo tople ili smežurane, bilo snažne ili izgrebane, uvek voljne da milovanjem otklone bol i patnju, pa i razotkriju prećutane nemire na čije mesto usade nadu. Sasvim raširene, spremne su da obujme svoje, pa i tuđe, voljeno čedo, i čitav svet u njemu. O čemu li misle dok se odmaraju u krilu, sa dlanovima opruženim ka nebu?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s