Pasifajina kći

Moglo bi se reći mnogo o njoj, kao na primer da je odlučna, možda čak i gorda, pa i da je tvrdoglava, možda. Te zamerke (koje namerava da ospori) jednostavno su neosnovane. Istina je da je potpuno sama na ostrvu, ali je istina i da ničije društvo ne odbija, bilo ono ljudsko ili pak onostrano. Svi su dobrodošli, to uvek govori. Od nje neće dobiti, doduše, samilosnu reč ni blago milovanje, nego ćutanje i zamišljenost. Sedećete pokraj žene sa kakvom se do sada niste susreli.

Čak i njena rođena porodica smatra da je izgubljena na tom ostrvu. Jednako je lažna glasina da je ona tamo po kazni. Zar je potrebno isticati da je svakome prilaz slobodan, ili ponovo objašnjavati da je to ona sama izabrala? Ako ćemo pravo, često se priupita da li se zaista pukim slučajem uspavala, no do odgovora nije došla, delimično zato što o tome nije htela da misli, ali najpre zato što je imala preča posla. Noć je brzo pala, pa je bila prinuđena da potraži zaklon čim je ugledala mlečne oblake razasute po obzorju. Mora da je već duboko bila zašla pod obronke kada je kiša otpočela. Vlažnih skutova i promrzla, doteturala se do prvog većeg useka i pod njim se svila. Krupne kapi tutnjale su joj po temenu i činile je nervoznom, pa je iz podsuknje izvadila klupko.

Da nije dokona, u to nema sumnje. Ne zanima je šta smrtnik može svetu doprineti; poput ravnateljke, smatra da se nadahnuće pronalazi isključivo kroz delovanje. Svoje umeće, predodređeno za večnu slavu, ne prekida zbog prizemnih iskušenja; nijednom nije stala da bi sebi ugodila. Postojana prisila joj ne dozvoljava ni predah odmora. Retko, zaista veoma retko zbog toga zažali jer joj vreme ovako brže prolazi.

Zamor se, jasno, uvek pojavi. Neumorno plete sve dok joj šake ne utrnu i prsti ne prokrvare. Jutrima tumara po senovitim obroncima kakve borove šume ili užeglim peščanim sprudovima, uvek u potrazi za prigodnim materijalom kojim može nastaviti nit. Malo posle podneva se spusti na plažu da ogoli konoplje ili koje drugo vlaknasto bilje koje zatim oblaže smolom, prethodno rastopljenom pod suncem. (Smolu uvek prikuplja u suton).

Pa, ipak, najviše od svega voli da namotava tu, teško i uz muku, istanjenu kudelju. U tim časovima, ona više nije ona, već najveštija pletilja, reinkarnacija bezobzirne Arahne koju doduše neće stići kazna zbog oholosti, jer kako bi se išta tako moglo dogoditi u takvom svetu, sastavljenom vascelo od nje same, i isključivo samo nje radi. Ponekad se zaboravi te počne glumiti ljubomornu Atinu.

Ne prepliće jedino kudelju; pravi nacrte i za svoje klupče. Očima traži čvrste trske za koje bi mogla zavezati jedan njegov kraj i geometrijski raspoređena debla oko kojih bi mogla da ga izuvija u složene paterne. Tu su još i oniži žbunovi makije i rakite, čak i poljski cvetovi za ukrašavanje. Drveća je u malom broju; tačnije, svega trideset. Pa ipak, od tolikog ukrštanja i provlačenja između igličastih krošnji, jednom se zavezala u čvor iz kojeg nije mogla izaći čitavi dan. Iako žedna i umorna, bila je rešena da se rasplete iz tog naopakog ishoda, žesteći se kako je uspela tako nešto da dozvoli budući da je bio stoti poduhvat te vrste. Iscrpljena do krajnje mere, više nije osećala prste, a kako su se istrajnost i nemoć smenjivale iz minuta u minut, u naletu besa je sve presekla njegovim nožem. Ujedno i zakletvu da ga nikada neće upotrebiti.

Na svaku godišnjicu, odlazi do svog skloništa od bujice, da bolje osmotri klupko. Naraslo je itekako, deluje gotovo stravično, kao da preti da će nadmašiti vrh korundne planine. Kako vreme prolazi sve joj teže pada da se ispne na klupko kako bi zadenula nit do središta, valjda je ostarila, šake joj podrhtavaju a zglobovi se sve češće koče. Uprkos svemu, dok sa okrnjene litice posmatra svoje delo, istovremeno mu se i divi i užasava ga se; nakapanje niti krvlju se nije pokazalo najboljim rešenjem jer se od njega širi rđavi zadah, ali barem se rubini divno presijavaju u smiraj dana. Čitava decenija joj je bila potrebna da ih pretvori u fini prah, ali isplatilo se, njeno bakarno klupko svetluca čak i po mesečini koja je ovih dana naročito sjajna. Smešna joj je pomisao da će se možda jednog dana propeti do nebeskih visina i dotaknuti oblake. Naposletku, bilo bi lepo videti i taj deo ostrva.

Mnogo godina kasnije vratila se na ostrvo. Ni traga od klupka nije više bilo na pesku.

– Pričaj mi još o tome – zamoli je Dionis, na šta se Arijadna nasmeje i reče – Nećeš mi poverovati, ali jednom sam uspela da zaklonim čak i Sunce.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s