Dan u ordinaciji

Kada je doktor psihijatrije dr.sci.med. Aleksandra Bubera odlučila da otvori svoju ordinaciju nije mogla naslutiti kakvim herkulovskim podvigom će se ta njena zamisao pokazati. Nakon što je ispratila sanitarnog inspektora sela je na kauč prekriven celofanom, skrstila ruke i nabrala obrve. Nakon par prošaptanih ljutitih replika koje nikada nisu ugledale svetlost dana, uglavnom sve izrazi neverice i zgražavanja nad birokratijom, doktorka je otpočela preslišavanje.

Da, zaista nije bilo nikakvog smisla. Za otvaranje psihološkog savetovališta bio joj je neophodan aparat za sterilizaciju medicinskog pribora. Doduše, iako je njena specijalizacija odstupala od standardne procedure u vezi sa praktikovanjem medicine, ipak je potpadala u istu kategoriju. Tako joj je bilo naloženo od strane priglupog inspektora, ali bez njegovog odobrenja se nije moglo ići dalje.

Iako je bila ispunila svaki uslov i čekirala svaku od mnogobrojnih i nerazumnih stavki na njegovom spisku, dobro, skoro pa svaku, i dalje nije imala sterilizator, ali ne zbog svoje lakomislenosti ili nedostatka truda, već zbog jednog kontradiktornog uslova: nabavka aparata mora biti učinjena u svojstvu pravnog lica.

“Dobro. Ako hoću da otvorim ordinaciju, treba mi sterilizator. Ali da bih kupila sterilizator, moram prvo da otvorim firmu!” Par psovki i lupanje šakama o plastificirani jastuk sofe. “No dobro, recite vi meni, gospodine inspektore, kako ja to sad da izvedem?!” završi svoj neizreknuti monolog lupanjem nogama o pod.

Odmah zatim ustane i odšeta do svog kabineta. Upali računar i svetlost sa ekrana zatreperi po njenom nabranom čelu. Tek nakon dva sata kliktanja, kucanja i čitanja, doktorka najzad uvidi početak rešenja svog problema. Zgrabi telefon i energično krene da kuca broj sa otvorenog prozorčića. Dva minuta traje razgovor sa prodavcem, dvadeset minuta traje njeno previranje da li da to učini ili ne. Zaključi da ipak nema ničeg pogrešnog u blagom varanju ako cilj nikoga ne ugrožava.


Sledećeg dana, odmah po ispijanju prve kafe, doktorka seda u kola i odlazi za Niš. Pri ulasku u grad okreće broj čoveka prijatnog i dubokog glasa, tražeći mu detaljno pojašnjenje. “OK, dakle skrenem levo kod Opštine, a zatim desno u ulicu Gavrila Principa i dođem do braon kapije. Vi ćete me čekati ispred, zar ne? Dogovoreno, hvala.” Prati uputstvo i bez greške dolazi do svog odredišta – jedne udžerice tipične za nišlijske sokake. Parkira auto ispred zarđale kapije i stupi na kaldrmisan pločnik.

Iza metalnih vrata se nalazi prostrano, četvrtasto dvorište. Trava je uredno podšišana, a na tremu čuče saksije sa krupnim crvenim muškatlama. Pred njom se uzdiže nedavno okrečena fasade dvospratne kuće čija sređenost u potpunosti odudara sa onim što se nalazi izvan tarabe. Doktorka skloni u stranu kante sa farbom i popne se do ulaznih vrata. Samo što se spremi za kucanje kada se ona širom otvore. U podnožju stoji patuljasti muškarac u plavom mantilu.

“Doooobar dan, Aleksandra, samo napred, izvol’te!” prolomi se uskim hodnikom. Taj veseli i glasni doček više je iznenađuje negoli sitna pojava pred njom. Omaleni domaćin hvata je za šaku i sprovodi do kuhinje. Na stolu je čeka sveže skuvana kafa. Nakon desetak minuta prijatnog ćaskanja doktorka se ponudi da opere šolje na šta patuljak ciknu “Ne dolazi u obzir! Morate čuvati vaše ruke…Isuviše su dragocene za nas – obične ljude!” Blagi ukor dopire iza njegovog malenog monokla. Zatim je sprovodi u prostoriju sa tako niskim plafonom da ona mora da puže kroz nju. Čovečuljak primećuje njenu nelagodu i  ushitreno naglašava da čitava stvar neće trajati duže od dva-tri minuta.

Zamoli je da izvuče metalni aparat umesto njega, pravdajući se da ima godina i godina kako ga je ugurao unutra, a evo, on je sada isuviše star i nejak za takve akcije, pa moli nju da to učini, iako da, pošto je žensko, ne bi tako trebalo biti, ali sad, šta je tu je. Sa metalnim aparatom u naručju i čvorugom na temenu, Aleksandra insistira da se sterilizator uključi tek toliko da proveri da li i dalje radi.

Iskusni preprodavac klimne u znak odobrenja i dovuče neki prašnjavi produžni kabl. Pri naletu električne energije mašina dobi noge i krene da poskakuje i bruji nalik uzbuđenom detetu. Kašljucanje se pretvori u roptanje i aparat poče da iz utrobe izbacuje hrpu karata za igranje. Doktorka instiktivno položi raširene šake ispred lica, zaklanjajući ga od kartonskog naleta, ali bezuspešno. U tišini odlepi jednog crvenog džokera sa čela. Da li zbog začudnosti situacije ili zbog njenog preneraženog izraza, patuljak sada počinje da je obasipa izvinjenjima. Sasvim je bio zaboravio na poslednju turu špilova.

“Ne brinite, dobro sam, sve je u redu. Samo sam…iznenađena!” jedva izusti da bi ga primirila. Nesluteći dalji razvoj događaja, Aleksandra tim dobronamernim rečima nehotice položi iglu na njegovu ploču od jednog neprekinutog obrtaja.

Doktorka ne veruje svojim ušima dok sluša priču o začetku prodavčeve strasti koja se sastoji u sakupljanju špilova karata. Još manje istinitim smatra dogodovštine u njegovim naporima da pronađe retke i neobične primerke. Na kraju njegove gnomske tirade saznaje i razlog što on uopšte poseduje sterilizator. Još od ulaska u njegov dom doktorki bi očito da ima posla sa jednim čistuncem. To je nimalo ne čudi. Jedino je tako moguće uspostaviti neku vrstu kontrole nad emotivnim ulaganjem. Ali ono što nije mogla da pretpostavi jeste to da patuljak takođe želi i da ukloni tragove prethodnih vlasnika karata. Jedini način da to učini jeste da ih u potpunosti steriliše.

Svoju posetu Bubera završava u apsolutnoj neverici. Naprosto ne može da se opasulji od svega što je čula u poslednjih sat vremena. Uostalom, ko je ikada čuo za bajku u kojoj je patuljak glavni akter, a da su kraljevi, dame, žandari i dvorske lude sporedni likovi? Zbunjena izlazi iz kuće, gurajući u baštenskim kolicima ušuškan (i ponovo uspavan) aparat. Dok ga utovaruje u gepek u glavi izvodi računicu koliko ju je ovaj susret koštao, ne samo u novcu, već i u vremenu. Iskrcka vrat pre nego što sedne u kola i odveze se natrag u realnost.


Primarijus S. Kostić, danas penzionisani profesor, kročio je u predsoblje ordinacije, držeći svoj kožni mantil u jednoj, i crni kišobran sa pozlaćenom drškom u drugoj ruci. Otresao je kišne kapi s njega, a zatim ga jednim preciznim pokretim, nalikujući veštom pikadoru, zari u stalak za kišobrane. Okači svoj mantil na čiviluk i preklopi njegov vrh crnim šeširom. Popravi svoj uštirkani okovratnik i pročisti grlo pre nego što objavi svoj dolazak. Stara navika sa predavanja je i dalje bila prisutna, ne samo zato što se nekih običaja ljudi ne mogu otarasti, pa makar to drugi ljudi isticali ili se pak podsmevali tome, već i zato što je on nastavlja da je svakodnevno uvežbava. Iako je zagazio u sedmu deceniju svog života, profesor je i dalje bio, i zauvek će ostati, makar ne bio za katedrom, predavač par excellence.

Ovlaš se rukovao sa doktorkom i jednim znalačkim pogledom svog plavog oka osmotrio svetlu i čistu prostoriju. “Ovo je bila dnevna soba, ali sam je preuredila u skladu sa Vašim uputstvima.” Čovek je coknuo, da li u znak odobravanja, ili pak razočaranosti, to doktorka nije bila kadra da proceni uprkos njihovom dugogodišnjem poznanstvu. Bez obzira na njegovo ledeno ophođenje koje bi podgrejalo čak i sibirske noći, ona je u svemu tome videla nešto zabavno i uzbudljivo. Prisetila se da je isti osećaj, ono lako treperenje u stomaku, dobila gledajući pozorišnu lakrdiju sa svojim ocem kada joj je bilo samo pet godina. Ali, leptirići su utihnuli čim je začula piskutavo šištanje koje je po njegovim podignutim kapcima mogla protumačiti jedino kao iznenađenje.

“Jesam li nešto pogrešno rekla?” upita bojažljivo, ali kao odgovor primi jedno krotko odmahivanje rukom. Profesor je upravo bio prišao aparaturi što je pokunjeno čučala na privremenom plastičnom stolu. Suvo je priupita odakle joj. Aleksandra mu ukratko prepriča svoj susret sa patuljastim prodavcem, izostavljajući fantastični pasaž sa kartama, ali on ne pokaza malopređašnje zanimanje za njenu priču kao što je bio učinio za metalni predmet. Dok je kružio oko njega, kao gladna ajkula oko plutajuće daske, sa koje vise nečije kvrgave noge što se koprcaju u ritmu talasa, lomeći ravan morske površine i ne sluteći nijednog trenutka da pod njima vreba krvožedna zverka, spremna da odapne svoje čeljusti na njih, tako je profesor lebdeo oko, iznad i pored aparata da bi iznenada uzviknuo “Nemoguće!”.

Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadi duguljastu futrolu i na nos položi naočare sa staklima u obliku polumeseca. Zatim iz prednjeg džepa štofanih pantalona izvuče gumenu rukavicu koju navuče samo jednim, hirurški preciznim, pokretom. Kao što automohaničar odmah prepozna krntiju koju je preprodao nekom svom kupcu tako profesor odmah spozna svoj sterilizator iz mlađih dana. Skrne ono malo pljuvačke što mu bi pošlo niz ugao usana, a zatim iskosi glavu i blago spusti naočare pre nego što zadene svoje bistre, plave oči u Aleksandrine i izjavi: “Prepoznajem ovaj uređaj.” Veštačenje bi završeno.

Ispriča joj da sterilizator nikada nije radio kako treba i da su ga se zato otarasili iz bolnice. Poslednje što je o njemu čuo jeste da je završio na nekom otpadu, predodređen da bude pretvoren u toster ili pak smrskan u metalnu grudvu. Kada doktorka opovrgne konstataciju da je uređaj u kvaru, profesor S. Kostić kao da odjednom izgubi svu svoju čeličnu pribranost. Sada je vidno uznemiren jer ispada da on laže, a on nije čovek koji širi neistine. Toliko je smeten doktorkinom suprotstavljanju koje se, prema njegovom mišljenju, graniči sa drskošću njenog neznanja, da istog časa podilazi svom besu i svesrdno zaboravlja na svoje dotadašnje, do perfekcije uvežbane, manire i zajedljivo izusti: “Sem ako ne mislite da na svetu postoje dva potpuno istovetna sterilizatora…?”

“Možda je to njegov brat blizanac?” nevino odgovara Bubera. Ne samo da time detonira minu koja već pet decenija leži uspavana, čekajući na nekog nesrećnika da na nju nagazi, već istovremeno pokreće eksploziju himalajskih razmera, veličanstveni odron praćen nepreglednom lavinom koja preti da proguta ne samo nju i njenu skromnu ordinaciju, već ceo vaskoliki svet i s njim, možda, čitavu vaseljenu.

Od eksplozije naposletku ostaje samo mukla tišina. Aleksandra stoji pribijena u ćošku, sa dlanovima preko ušiju i  čvrsto zatvorenim očima. Ne miče se iz svog skrovišta dok ne izbroji do dvadeset. Tad izađe iz svoje rupe i maši se da raščišćava sneg koji je prekrio svaki predmet u stanu i napadao svuda, ama baš svuda.


Predosećala je da se stvar neće tako lako svrštiti čim je ugledala laboranta u blistavo belom, ispeglanom i, za njegov stas, preširokom mantilu. Stajao je okrenut leđima i slagao epruvete u posudu tako da se ispune sve rupice.

Aleksandra Bubera se nakašlja, što istog momenta nagna laboranta da se zavrti na petama. Gumiranim kažiprstom poturi naočare na koren nosa pre nego što je kroz staklo priupita šta joj treba. Manje od minuta traje doktorkino objašnjenje, više od trideset sekundi njegovo pripremanje radne površine. Naloži joj da poturi sterilizator na dezinfikovani deo pulta kako bi ga provukao kroz stakleni razdelnik. Aparat jedva uspe da prođe kroz omanji prozor, uz stravičnu škripu koja začas ispuni odveć jezivu laboratoriju.

Laborant jedva da trepće dok vrši inspekciju. Zagledava dobro očuvanu starudiju, a kad primeti zarđalu pločicu, brzinom svetlosti nestaje ispod pulta. Isplivava sa plastičnim bocama u naručju koje pažljivo ređa pred sobom u pravilnoj formaciji. Otpočinje borba za uklanjanje patine sa metalne pločice delovodnog broja. Doktorka nemo posmatra njegove jednolične žustre pokrete koje su rešeni da sasvim unište rđavog neprijatelja. Na kraju dolazi do konačnog probijanja korozivnog fronta. Ugravirane brojke sijaju punim sjajem u svojoj novoj pridobijenoj slobodi.

Dok laborant prepisuje delovodni broj na parče papira doktorka se pita koliko će cela procedura trajati. Prati pomeranje sekundare na zidnom satu koji se danas viđa samo u bolničkim čekaonicama. Mehanički odbrojava otkucaje i misli o sledećim koracima koje treba preduzeti. O ishodu ne sme ni da razmišlja. Vrlo dobro je upoznata sa zapetljanim procedurama državnih institucija. Jedino se može nadati da se klupko neće zaustaviti na tom stubu birokratije, sada kada se već odvilo maltene do svoje polovine.

Međutim, njene slutnje će se obistiniti kada se laborant bude okrenuo ka njoj da joj saopšti rezultat pretrage. “Ovaj aparat već imamo u bazi što znači da se ne može ponovo atestirati.” reći će joj sa svoje plastične hoklice. “Predlažem vam da kontaktirate vlasnika i pribavite original ili barem kopiju atestata. To je sve što u ovom trenutku mogu da učinim za vas.” kazaće joj šturo i hitro spustiti rezu. Njen odraz će nestati u raspršenim kapljicama providne tečnosti. Laborant više neće primećivati ni nju ni aparat. Biće sasvim usredsređen na briskanje staklenog razdelnika koji će se zacakliti do tačke usijanja.

Teturajući se niz hodnike instituta, doktorka sabira svoje dosadašnje izgubljeno vreme ali se odmah ispravlja. Zaključuje da sada barem poseduje jednu informaciju više. Na svežem gradskom vazduhu može ponovo bistro da razmišlja. Sa nerešenom misterijom i dalje u svom naručju, Aleksandra shvata da mora zatražiti pomoć profesora Kostića. Ubacuje kabastu mašinu u gepek, a zatim obavlja nemili razgovor sa svojim hladnokrvnim mentorom. Pokreće motor koji počinje da bruji punom parom i koji ne posustaje sve dok stigne do Zemunske bolnice.

Ovoga puta je na šalteru sačekuje namrgođeni čuvar. Šalje je niz komplikovani splet zelenih hodnika usput prosipajući za njom bokal vode. Briše vlažne tragove njenih stopa razvrcanom krpom što u sebi čuva bezbroj tragova prošlosti. Tumarajući predratnom zgradom koja je nadživela i u sebe upila sve tokove vremena, promene vlasti i generacije lekara, doktorka ide od jedne službe do druge, sve dok najzad ne stigne u središte lavirinta.

Njen Minotaur obitava u podrumu kraj rendgenske sale i udara o ciglene zidove rogatom glavom. Za razliku od kritskog, ovaj potonji ima svog čuvara po imenu Petar, od milošte prozvanog Mili zbog svojih dreserskih metoda. Taj ostareli gospodin, iako sasvim ćelav i bez zuba, odmah prepoznaje jednu od svog kova. To su ti nameračeni ljudi, koji ne vide ništa pred sobom sve do cilja koji su sami sebi postavili, i koji svu svoju snagu ulažu u poduhvat čije razmere ne mogu do kraja sagledati. Trebalo bi se ukazati čast tim borbenim pojedincima, svojevrsnim izopštenicima, koji iskoračuju izvan okvira i koji neretko završe u kavezu sopstvenog konstrukta. Pokazuje zboranom čoveku fotografiju sterilizatora kao i nedavno izrovani delovodni broj. On samo klimne glavom i maši se za svežanj ključeva o pojasu.

Drhtavim rukama uspravlja mesingani ključ i otvara vrata ostave. Aleksandra okleva par sekundi pre nego što nesigurnim korakom stupi u memljivu prostoriju. Pred njom se protežu zigurati od poslaganih kutija i armaturni stubovi metalnih kartoteka. Prašnjavi sunčevi zraci razlivaju se po njihovim četvrtastim izbočinama i dopiru sve do paučinastih uglova. Doktorka jedva može da diše od zapare što se godinama i godinama taložila u krečnim zidinima ovog kartonskog zverinjaka. Nakašlje se pa priupita svog vodiča o poreklu ove ambalažne naseobine. On samo slegne ramenima i kaže: “Znam samo da postoji duže od mene. A verujte mi, ovde sam od kad znam za sebe.” Na to se doktorka okrene ka metuzalemu i ispita ga svojim levim, medicinskim okom. Desni kapak ostavi sklopljenim. Psihijatarski pogled joj ovde nije od koristi.

Ostavivši oguljena vrata otvorenim, Mili polazi do desnog ugla gde se nalazile najsvežije kartonske kutije. Zna to, ne samo instiktivno, već i po fluorescentno zelenoj boji kojom su ispisane godine zaveštanja. Ubrzo odustaje od te gomile i prebacuje svoje člankovite prste na majanski trem usred skladišta. Prelazi brzo preko njegovih spratova, a kada se survao do dna, uz duboki izdah, objavi doktorki da u toj deceniji nema šta da traže. Počinje da gladi čuperke na slepoočnicama i doktorka zapazi da su se staračke fleke sasvim obrisale sa njegovih nadlanica. Još više se začudi kada primeti Milijeve okraćale pantalone i izduvani stomak u nešto povećoj kariranoj košulji. No, misli joj skrenu na njegovo rondanje po metalnim fiokama jedne proleterijatske kartoteke.

Sada Mili  izvlači kabaste kovčege i petlja po izbledelim fasciklama. Sve to radi u čučnju, izdužene kičme i sa tabanima položenim na pod od crno-belog saća. Aleksandra je fascinirana gipkošću njegovog tela. Gipkošću koja nikako ne može pripadati gospodinu u devetoj deceniji. Širom otvara oči kad pred sobom ugleda njegovo ispeglano lice sa crnom čekinjavom bradom. Krupni i blistavo beli zubi se prelamaju kroz prizmu svetlosti koja dopire sa jedinog prozora u podrumu, a oko njegove guste, talasaste kose obigrava oreol svetlosti čiji se zraci gube u neispretresanom ćošetu.

Domar začas nestane ispod prašnjavog pokrova, a za njim ostaje zaglušujuća tišina koju prekida doktorkino teško disanje. Širi nozdrve kako bi udahnula kiseonik u razređenom vazduhu, ali ne uspeva. Primorana je da diše kroz usta, kao što bi inače činila da se nalazi na  nadmorskoj visini, na primer, poput onoj na Andima. A onda, u trenu pre nego što izgubi svest, krajičkom oka spazi stamenog mladića koji krupnim koracima hita ka njoj.

“Bili ste u nesvesti manje od minuta. Srećom, izbegli ste kvaku. Inače se ne bi dobro završilo.” začuje mutirani glas iznad sebe. Shvati da je naslonjena o vrata, a kad otvori oči pred sobom zatekne dečaka tršave kose. U preplanuloj šaci steže požuteli papir. “Je li to ono što mislim?” kroz šapat ga priupita. Nepoznati dečak brzo klimne glavom. Isti vragolasti pogled pluta u njegovim očnim dupljama. Jedino se iz tog pogleda da zaključiti da je to Mili.

Prestravljena, Aleksandra se hitro pridiže i izlazi natrag u hodnik. Trči do izlaza brzo koliko je noge nose i s mukom odgurne teška staklena vrata. Nastavlja da trči preko bolničkog parkinga sve dok se najzad ne zabravi u svoja kola. Glava joj i dalje pulsira pod naletom adrenalina. Trudi se da smiri svoj ubrzano disanje, ali to je sada nemoguće. Isuviše je zaprepašćena onim što se maločas zbilo a zašta nema nijedno logično objašnjenje. Umor je sustiže i širi se njenim telom brzinom korovskog bilja. Odvrće oba automobilska prozora ne bi li se dozvala sebi. Kada napokon oseti da joj je glava bistra, upali motor i odveze se natrag u normalnost, ako tako nešto još uvek postoji.


Doktorka se probudila u nedelju ranom zorom. Sklonila je slepljene vlasi sa obraza i pridigla se na koščate laktove. Puls joj se polako vraćao u normalu dok je kroz zamagljeni prozor počela da se probija meškoljiva sunčeva svetlost. Digitalni sat je pokazivao sedam minuta do pet.

Do otvaranja službe preostajalo je još tri sata te je odlučila da ostane u krevetu. Okrenula je jastuk naopako, spustila glavu na suvu stranu jastučnice i navukla jorgan preko usana. Utonula je natrag u misli prebrojavajući preostale korake, a onda je počela da razmišlja o vremenu. Bilo je prošlo nešto manje od tri dana od kako je pokrenula postupak otvaranja privatne ordinacije. I sada, više negoli pre, činilo joj se da je cilj na dohvat ruke. Međutim, u istoj meri je bila skeptična povodom pozitivnog ishoda njene pobude. Jednostavno, sve joj se činilo i mogućim i nemogućim, i stvarnim i fantastičnim, i hitajućim i odugovlačećim.

Odlučila je da preostale minute ispuni prebiranjem po svojim osećanjima. Kao bivši aleksitimičar, sada joj se ta praksa učini sasvim stranom, iako je bilo prošlo svega šest meseci od kako ju je praktikovala svakodnevno, ponekad čak i više puta u toku dana. Kako brzo čovek zaboravi ono što mu se donedavno činilo tako prirodnim, pomisli. Znajući da joj je potreban mir za samoanalizu, sklopi oči i preusmeri svoju pažnju na telo.

Usredsredi se na pritisak na temenu i usmeri svoj laserski fokus na njega. Oseti kako počinje da kaplje niz njen vrat na kruta ramena, a zatim kreće da se sliva niz njeno krhko telo. Strah ne zna za silu gravitacije, naceri se. Odbljesak se razli u polumraku sobe u vidu svetle linije da bi nestao već sledećeg trenutka. Zar me, naposletku, nije čudesni splet okolnosti doveo do kopije atesta? Da, sutradan će pozvati sanitarnog inspektora na konačni obračun. Na sred rasklopljenog kreveta za pregled pacijenata položiće taj dragoceni list hartije, a sterilizator će stajati na svom predodređenom mestu –  pored medicinskog ormarića u kuhinji. Da, tako je odlučila da bude, i tako će i biti.

Pet sati i trinaest minuta kasnije, doktor psihijatrije dr.sci.med Aleksandra Bubera će izaći iz Agencije za privredne registre. Zastaće na socijalističkom stepeništu i osmotriće kišne kapi na vrhovima svojih cipela. Na grudima će držati svežanj sveže ispečatiranih papira.  Spakovaće osnivački akt i rešenje u torbu i otvoriće svoj kišobran. Na poslednjem stepeniku će se nakratko zaustaviti. Okrenuće se ka zgradi iza svojih leđa, kratko odmahnuti glavom u pokušaju da rastera jedinu misao koja će joj se sve vreme vrzmati po glavi. Naskočiće na trotoar sa jasnim i glasnim uzvikom: I sve ovo, zbog jednog jedinog papira!

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s