Asfaltna balada

Na betonskom pločniku kreće se sporo i otežano kao da za sobom vuče težak naramak. Uprkos svom punačkom telu nastavlja da stameno korača napred. Savija se tamo gde bi joj inače bio struk, ali se već u narednom trenu opruži čitavom svojom dužinom. Svaki pokret deluje zaseban, ali pažljivi posmatrač će ubrzo uočiti njihovu ritmičnu povezanost. Upravo u tom zgusnutom nizu pojedinačnih naklona leži njena snaga.

Izravnjen tucanik je tvrd i grub pod njenim stopalima. Oseća ih kao da su jedno, iako ih je zapravo više, bezmalo desetina. Toplota koja se uzdiže sa zagrejanog trotoara golica joj tanke vlasi koje joj prekrivaju potkolenice. Kaplice znoja kotrljaju se niz njene okraćale noge poput providnih bisera, a namesto očiju, dva izbledela klikera njišu se u svojim dupljama.

Rođena je slepa. Međutim, odsustvo slike nije to što joj zadaje ozbiljne muke. Teško da  ti može nedostajati nešto što nikada nisi posedovao. Veći problem su joj uski, gotovo nepostojeći ušni kanali. Možda je tako i bolje; što ne može sve rasaznati. Kome su potrebni cvrkuti ptica u rano jutro kad si njihov plen? Suvišne su i automobilske sirene kada te gumeni točkovi mogu za čas odstraniti sa lica Zemlje.

Naporan joj je ovaj gradski život. Da joj je neka travnata površina, svima bi ona pokazala svoje mogućnosti. Nezgrapni hod, samo prividno takav, skliznuo bi s nje poput rastopljenog maslaca u tiganju. Svojim bedrima bi sekla put kroz travnate hodnike, meko poput putera. Pod njenim stubastim nogama podrhtavali bi nežni izdanci. Ah, kako bi lepo bilo da joj cvetne mladice golicaju nabrekla stopala. Mnogo lepše od ove sirove makadamske sparine. Ali najdivnije od svega, pokoja kap rose orošavala bi joj valjkasto telo i umivala izbrazdano lice. Cela bi se okupala među mladim listovima koji se gipko njišu oko nje, a umesto podrhtavanja betona, svojim paperjastim maljama tumačila bi te tanane pokrete, i uživala u njihovim nežnim milovanjima. Istim onima koje je pamtila od svog rođenja.

Da, daleko draže bi joj bilo da upija navlaženu prašinu i savladava mnogobrojna brdašca koje joj se nađu na putu nego da prelazi ovu gradsku ulicu.

Skuplja se i širi celom svojom dužinom dok nastoji da dođe do svog odredišta. Nije ni svesna napora koji ulaže u to bezdušno, naizmenično vijuganje. Počinje sva da se grči na blagoj uzbrdici. Kada napon dostigne svoj vrhunac, sklupča se u loptu a zatim se protegne najdalje što može. Pobeda je uvek skrivena u sićušnim koracima, maltene nepostojećim.

Iznad jablanove krošnje kruže dve mršave svrake. Plešu svoj zagasiti ples pod širokim, plavim nebom i njegovim pamučnim oblacima. Grakću u paru; u promuklom falšu slute na neku udaljenu nesreću. Oštrim kljunovima natpevavaju jedan blagonakloni i osunčani dan.

Naravno da ona nije svesna te opasnosti. Njen mozak nije sazdan za pomisli te vrste. Opremljena je jednim sopstvenim sistemom koji joj omogućava dalje napredovanje. Življenje, ako se njeno postojanje može tom rečju nazvati. Priroda se za to posebno pobrinula, iako joj je manjkalo osećaja za skladnost i lepotu. Tako se barem čini onima koji su viši i napredniji od nje. Neka bude tako. Nije doneta na ovaj svet da prosuđuje o nečijim nahođenjima, niti da pogađa tuđe namere.

U prikrajku jednog produženog pedalja nazire se spas. No, do njega je put dugačak i težak. Instinktivno zna da se mora se skloniti od ove iznenadne nepogode pod kojom se slučajno obrela. Nažalost, drukčije nije mogla izabrati. Šta joj se našlo pred njom, to joj je sad potpalo da pređe. Usmerena na razdaljinu pred sobom, posve sigurna u svoje pokrete, ma kako šturi i nejaki bili, ona je rešena da prošeta mimo kobi koje vrebaju svuda, i svagda.

U isprepletanom korenju jabukovine je bezbedna. Svrake je više ne mogu opaziti. Odveć se stopila sa belim krečom koji je nakapao na zgrčene žile. Strpljivo čeka. Vazduh je dobio na težini, nekako se zgusnuo, a sa betonske ploče sad počinje da se širi ustajao zadah sparine. Takvog mirisa nema u prirodi. Krupne kišne kapi razbijaju se o pločnik kao ljuske jajeta. Na leđima oseti tek pokoji od tih vodenih udaraca. Njihov glasni topot ionako ne može čuti, a tek videti njihovo hitro rasprskavanje. Krošnja je samo donekle zaklanja od letnjeg pljuska, ali i to  je bolje nego čamiti pod otvorenim nebom.

Svakog trena iščekuje prestanak padavina. Ne zna koliko dugo već leži u istom položaju jer ona nema pojam o vremenu. Više oseća nego što zna da se uskoro mora pomaći. Što duže miruje, sve se više smanjuju njene šanse za opstanak. Življenje, čudna li je to rabota. Pre naliči na neophodnu dužnost negoli na razdraganu bezbrižnost. Utopljena u tim nagoveštajima misli oseća da prstima tapka u mestu. Vreme je za pokret; celo telo joj to govori.

Skoro se prevrne na leđa kada se izbatrga iz privremenog skrovišta. Ali ovoga puta je sreća na njenoj strani. Dočeka se na zglavke, a zatim nastavi da korača napred. Nakon odmora joj kretanje lakše pada. Glatke neravnine asfalta su dovoljno vlažne za klizanje unapred. Koraci joj postaju sve brži i sve lakši, kao da plete nogama. Da je puž možda bi iza nje ostala neka sluzava šara, ali pošto nije, nema nijednog vidljivog traga o njenom malenom podvigu. Možda je naposletku tako nešto nebitno. Ko je ona da se o njoj priča, mašta ili pamti.

Iznenada lupi čelom o nešto tvrdo. Pokuša jednim jačim naletom da pređe preko prepreke na putu, ali bez uspeha. Iako je na umoru snage, ona se ne predaje. Nastavlja da temenom buši preponu koju ne može preskočiti. Reši da je zaobiđe kada ni treći pokušaj ne da željeni rezultat. Bočnom stranom okrzne nerasaznatljivu barikadu, a zatim nastavi pravo. Sa svakim pedaljom iščekuje izlaz: koju malu rupu, neki sitni prolaz, bilo šta kroz koje može da se udene izvan ograničenog polja.

Vreme joj se opet čini razvučenim do besvesti. Tetura se tamo-amo, nesvesna da se kreće u koncentričnim krugovima natrag na početak. Htela bi da stane, da se odmori, ali nešto joj ne da mira. Neka unutrašnja nužda je nagoni na kobeljanje, koje niti ima konačište, niti smisla. Koprca se telom napred-nazad, ispali još par titraja što joj je preostalo a zatim se sruši u mestu. Da ima oči, zaplakala bi. Da ima uši, jecala bi. Ali nije tako sazdana, pa prema tome nema izbora sem da boluje u tišini.

Tako skvrčena u svom opstanku, ona ni ne opaža senku koja se sve više približava. Skoro da je sasvim u tami kada je nečije šake odmaknu od tla. Unezverena, ali i dalje nepomična, svojom prozirnom ljušturom pokušava da pogodi tok kretanja. Možda se u ovom kovitlacu svetlosti, koji se sve više skuplja oko nje, nalazi kraj svim njenim mukama. Možda i nije tako loše ispustiti poslednji dah plutajući sva u toplim zracima. Taman kad pomisli da će skončati u sjaju, stidljivo i krajnje vrludavo napipa svoju pogrešku.

Ponovo je na usijanom tlu. Ohlađeni tabani se u istom času zagreju i to je tera da napravi jedan korak napred. Nemajući kud, počinje da gamiže najbrže što može. Nakon nekoliko stopa ulazi u hlad. Nesrazmerno komešanje vazduha daje joj naznaku tuđeg prisustva. Srce joj ludački bije u trbuhu, kao i uvek kada oseća strah. Usta joj se suše dok iščekuje dalji razvoj neobičnog događaja. Potpuno je tiho i mračno na ovom mestu gde ju je nešto, ili neko, zadenuo. Nastavlja da čeka. Sluti na sporu smrt. Taman kad reši da prekrati svoje muke i pođe u susret onome što je celog života plaši, tad oseti da joj obasjano teme sve više raste. Pod svekolikim Suncem, shvata šta joj je priteklo u pomoć.

Ljudska figura koja se maločas bila nadnela nad njom sad odmiče brzim korakom. Njen užurbani bat ne može čuti, ali upija njegove vibracije celim svojim istegnutim telom. Zaklela bi se da je ona ta koja hoda.  Brže i snažnije nego što bi ikada mogla. Dok gusenica nastavlja svojim putem, misli na ruke koje su joj na trenutak podarile krila. Rado bi se ispovedala njima, iznela im na videlo svoje rasparčane misli i otpevala svoju melodiju nadanja.

Sačekaće proleće da iskaže svoju zahvalnost. Jednom kad izađe iz svoje ljušture, biće  u mogućnosti da tako i učini. Ne samo da će se obelodaniti celom svetu, već će iznenaditi sve i svakoga ko u njemu živi, radi i mašta. Kao prošarani leptir pomilovaće svojim krilima te nežne, blagodarne šake. Možda će čak dospeti u njihovim crno-belim redovima, skriti se među mastiljavim slovima. Možda će se opevati ta velika sudbina o kojoj beše načula dok je, kao jedna malena larva, bila osuđena da postane ptičija hrana.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s