Ispovest pijanca

Ohlađeno pivo čeka u frižideru. Prljavi sudovi miruju, žedni sapunice u sudoperi. Čađava pepeljara lebdi nepomično na stolu. Sve je potpuno isto. U savršenom neredu u kakvom sam ostavio stan.

Otključavam ulazna vrata i ulazim unutra sa pola izuvenom patikom. Starke su u pitanju. Pomalo kliše, ali ko još za to mari? Danas je ionako sve sveprisutno. Pa čak i da narodnjak nosi obuću sa potpisom Čak Tejlora.

Svlačim pantalone i sada se šećkam obnaženih udova. Lepa je ta sloboda. Majicu ne skidam, ionako nisam ponosan na svoj gornji deo. Navlačim gumene rukavice i odmah se mašim prljavih sudova od sinoć.

Dok čekam da se voda zagreje, mislim na prošlu večer. Ne znam zbog čega mi je hrvaščina neodljiva. Možda zbog milozvučja koji se u njemu nastanjuje. Elem, da, sinoć je bilo super. Tražim neku drugu reč koja bi adekvatno zamenila taj prekomerno upotrebljiv pridev, ali ne nalazim odgovarajući sinonim. Šta uostalom fali reči super? Nije kao da nije odomaćena.

Voda je mlaka. Potrebno mi je da voda bude vruća kako bih sprao skorele mrlje na keramičkom posuđu. Mašim se za vrata frižidera. Po običaju, u njemu nema ničeg jestivog. Tu je neki zbuđali sir, dve viršle u plastičnom omotu i polutka dinje. Haos u frižideru, haos u umu. Tako nešto je govorio moj deda. Šta li bi otac rekao na to? Verovatno ništa. Odšetao bi izvan, kao što je i na kraju učinio. Majka bi se možda zgadila na tim prizorom. Ko zna, nisam se odavno čuo s njom. Ne trebaju mi njena kukanja.

Sasvim je dovoljno ritmično kukumavčenje gradske sove koja se iznenada pojavila jutros. Probudila me je iz sna. Inače bih se razgnevio takvim povodom, ali ovoga puta sam odlučio da budem pribran.

Nije to bila laka odluka, naročito ne donešena u polusnu. Ali, digao sam se iz postelje lako poput perceta. Zatim sam se istuširao, a onda otišao na trening. Ponekad pomislim da me fizička aktivnost jedino održava u nekoj sinhronizaciji sa vremenom. Prema njoj merim sve što prolazi u tih dvadeset i četiri sata što proteknu od buđenja.

Spavam kratko, i vrlo loše. Posledice su vidljive u lučnim podočnjacima koji tinjaju pod mojim očima. Jednom mi je neka devojka rekla da imam lepe oči, i od tada se držim toga kao pijan plota. Naposletku, te lepe oči su jedino što naočito posedujem. Pitam se od koga sam ih nasledio. Sigurno ne od svog oca. Možda od svoje majke koju nisam posetio već godinu dana.

Voda je spremna. Dok sapunjam tanke čaše i okrugle tanjire, pitam se zašto joj se nisam javio sve ovo vreme. Odlažem penasto suđe pokraj sudopere, slažem ih u svojevrsnu piramidu. Na vrhu ređam rasparčani escajg. To je moćna reč – escajg. Zvuči nekako nadmeno, što možda i nije daleko od istine. Ko od nas danas upotrebljava tu reč? Skoro siguran sam da niko.

Odlažem oprane sudove, jedan po jedan. Ima nečeg smirujućeg u tom ređanju. Da li zato što time prividno postižem kontrolu ili zato što sam od koristi, to ne mogu da razlučim. Tad primetim da je mrak već pao. Nije loš ovaj soliterski sumrak. Kroz kuhinjski prozor posmatram osvetljene stanove preko puta.

Pitam se šta njihove obitelji rade u ovom trenu. Možda večeraju, možda se svađaju, a možda svako ide svojim putem. Svuda je tišina. Kako nema dodatnog uzbuđenja, prebacujem svoje misli na televiziju. Listam kanale mehanički. Moje oči upijaju slike, uglavnom neprijatne za moja čula, ali istrajavam u želji da se zabavim. Ubrzo uvidim da nema ničeg zanimljivog. Sada je ekran ponovo taman, baš kao i stan. Razmišljam da li da upalim svetlo, a onda se prisetim hladnog piva.

Limenka puca pod mojim prstima, a ubrzo mi niz grlo sklizne zlatna tečnost. Podrignem u znak pozdrava tom osećaju. Da se zareknem, najviše od svega volim to osećanje svemoći koje mi alkohol tako blagodarno podari. Ništa više nije bezlično, nijedna aktivnost nije dosadna, pa makar ona bila puko sanjarenje. Sve je super. Čak i ta prokleta reč više ne zvuči otrcano.

Pred mojim likom se nižu slike uspeha, moći i snage, i to bez imalo napora. Samo je dovoljno da sedim i pijuckam, sve ostalo dolazi samo od sebe. Lepi su ti, od spoljašnjeg sveta, netaknuti časovi. Uživam u njima bez kajanja. Zašto bih se snebivao pred onim što moja duša želi? Zar nisam i ja samo čovek, sazdan od krvi i mesa, nespreman da se suprotstavi čarima prirode?

Ipak osećam neku grižu savest. Ali odmah se uverim da je nešto tako sasvim prirodno. I slonovi vole da razbiju prezrele voćke kako bi se dokopali večno slatkog soka koji ih vine u nebesa. Ko zna o čemu slonovi tada misle; možda više nisu tako teški, nabrekli i tromi; možda su poput perceta koje se njiše na uzavrelom pasatu ili tako što.

Nisam slon, stoga ne mogu misliti kao jedan. Avaj, rekao bih, ali suzdržavam se od toga. Takav vapaj ne priliči čovečanstvu, čiji sam ja predstavnik, ma kako god faličan bio. Ipak sam jedan od ljudskoga roda, spreman da žrtvuje svoj život pokoljenju koje će se pokazati nezahvalnim poput njegovih predaka.

Neću da napominjem koliko je prijatan čin stvaranja tog budućeg naraštaja.  Pomalo je komično kada pomislim da se čitava ljudska rasa zasniva na nečemu tako životinjskom.

Dobro, nije to samo utroba. Materica nije jednostavna za razumeti. Nešto poput svojih vlasnica, razumete li me sad?

Očigledno je da sam samac, ili modernim rečnikom rečeno, singl. To zvuči pomalo ponižavajuće. Šta, kao meni nedostaje deo koji će me upotpuniti?! A šta je sa muzikom, filmom, umetnošću uopšte, pa čak i površnom komunikacijom preko fejsbuka? To smo sve zaboravili, zar ne?

Besan sam zbog tog praznoverja koje vlada masom! Šta, ako nisi začeo porodicu do svoje trideset i šeste, ti si onda propalitet? U čijim očima, i po kojem osudu, pitam ja vas?! Ma, dođavola sa svim tim!

Nije sve tako crno i belo kao što bi gospoda Savršeni želeli da predstave…. Znate o kojima pričam, to su oni što sve drže na svom mestu. Kao da nikada nisu ostavili prljave čarape na podu da bleje dva dana pre nego što završe u bubnju veš mašine.

Dođavola s njima, i dođavola sa svim pravilima. Šta ako ja hoću da se napijem posle radnog dana, da zaboravim na svoje brige koje me tište od rođenja, i za kojih nema leka u sadašnjem životu? Šta ima loše u tome što želim da zaspim neopterećen, ili barem uspavan od nastranih naslada koje se mogu nazvati zbirnom imenicom: sanjarijama? U moju odbranu, ja ipak imam previše mašte.

Valjda je to posledica svega lošeg što mi se izdešavalo u životu, iako za to nikog ne okrivljujem. Šta je bilo leži u prošlosti. I tamo treba da ostane, po mom mišljenju.

Zato volim alkohol: on me razume u potpunosti, a nikada ne postavlja neprijatna pitanja. Daje dozvolu skrivenim mislima da uzlete do granice stvarnosti, a onda ih potkrepi nekom ludačkom energijom… Sve je to čudno, meni posve strano, ali šta da radim, prepuštam se tom osećaju, jer nemam drugog.

Zapitam se tada, šta bih učinio sa svim tim satima podređenim pijančenju, ali ne nailazim na zadovoljavaći odgovor. Oporne tečnosti vode me u drugom pravcu… možda bi i ovaj redosled misli bio bolje sročen da je napisan u treznom stanju. Ali šta ću, nisam od takve prirode sazdan, pa moram da joj se priklonim. Baš kao što sunce mora da zađe da bi izašlo, ja moram da se raspadnem (u telesnom smislu) da bih se ponovo vinuo u “visine” ljudskog postojanja.

Primetićete sve te zagrade i znake navoda. Zar nisu prelepi u svojoj nedorečenosti? Jesu, i zato ih obilato koristim. Sve je u redu dok držim limenku u ruci i dok, gutljaj po gutljaj, brišem tragove svakidašnjice koji mi se čine oprečnim. Možda to i nije takva slabost kao što mnogi misle. Možda sam ja jedan od hrabrih ljudi koji priznaju svoje ambicije, i skrivene želje, pa makar one bile potmognute prezrenim navikama.

Ako ništa drugo, danas sam oprao prljave sudove, spakovao u orman razbacanu odeću i doveo u red svoj maleni stan. Gospodario sam nad svojim posedom kao niko drugi. I zbog toga sam ispunjen, i srećan, pa makar prividno.

Ne morate me podsećati da su sve to čari alkohola. I sam ih vrlo dobro znam. Ali ponavljanje je učiteljica života, zar ne? U to ime, uzdravlje! I nek nam svima srećno bilo!

Odoh da spavam. Da odagnam posledice današnjeg zadovoljstva koje mi se tako milo prikralo… Da isteram maštarije za koje nema mesta u stvarnom životu…. Da se povratim u realnost koja nema granica, čini mi se, između onog što bih želeo i što mogu postići.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s