Porcelan u rukama

U keramičkoj šoljici sve je jasno. U njenom koritu kovitlaju se njene poslednje čestice svesti. Smočeni listovi plutaju po površini još uvek ključale tečnosti. Valjda smo iz vode svi potekli, i vrlo mogućno da ćemo u njoj završiti. Jedan vreo gutljaj je dovoljan da me prene natrag u realnost.

Blaga opekotina na jeziku je ništa spram užarenog ugljevlja na duši. Retki su oni koji mogu razumeti tu neočekivanu bol koja se javi kad joj se najmanje nadaš. Projavi se poput daška jesenjeg vetra, u liku lanjske susnežice ili nalik letnjoj kiši. Sve je mogućno sa njom, ali i bez nje.

Kašičica odzvanja dok kruži dnom zaobljene posude. Pri vrhu su žubori razblaženi, ali daleko jasniji od onih na njenom dnu. Nije li čudno to što niko neće da zaviri u te dubine? Mada, to je posve logično uzimajući u obzir sve okolnosti. Ko je lud da uznemirava ono što vekovima neometano spava u njenom vrelom naručju?

Pa ipak, pokatkad se pojavi neka neznana duša koja će upravo to učiniti. Nemi posmatraoci mogu samo da odmahuju glavom na taj suludi poduhvat. Mogu samo snevati o daljinama koje nikada neće dostići ukoliko ne stave nešto od sebe na drugi tas. A lepe misli, pa i srdačne želje, nažalost, nisu dovoljne.

Ono što obitava i kruži nesagledivim dubinama je van naših ljudskih domašaja. Mora mu se prići sa onostranog, čudesnog i duboko uznemirujućeg. Potrebno je zaroniti ograničenog daha, sa znanjem da će vazduha nestati nakon prvog susreta. A onda… Pa, onda je potrebno pregršt vere, ako je sudeći po opisima preživelih.

Postavlja se pitanje da li nas ima u većem broju, baš takvih? Spremnih da daju više nego što im se pruža. Da stave čitav jedan život na kocku ne bi li ugledali deo večnosti. Svetla tačka je svakako činjenica da onaj ko to preživi dostiže zauzvrat večnu slavu. Mada, možda je sve to samo jedna divna laž, ko će znati.

To sigurno nisam ja. Ja se i dalje spremam za ponor u dubine svoje duše. Merim trajanje svog daha, veštački ga produžavam ne bi li duže opstala tamo dole. Ali nema tog ronilačkog odela ni te plivačke tehnike koja bi me zaštitila od krajnje nepoznanice. Dok u odbrojavanju polakom gubim svest, postaje mi sve jasnija oštrina mog poduhvata.

Namerno talasam bistre vode u keramičkoj posudi. Dosipam jednu kesicu šećera ne bi li je napravila pitkijom no što jeste. Dok kašičica odzvanja njenim šupljim zidovima budi mi se pritajeni nemir. Da li sam sve to vreme spavala, ili sam tek snevala otvorenih očiju? Do odgovora verovatno nikada neću doći. Sve dok ne ispijem svoju šoljicu.

Šta vam mogu reći, sem jedno prošaptano:

 “Uzdravlje!”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s