Spust

Zupčanici nastavljaju da se okreću bez imalo naprezanja. Na nizbrdici je sve lakše. Šake u grču, usne stisnute, a srce na vrh grla. Pred očima mu puca beskraj. Juriša do tačke gde se kosina prelama u ravnicu.

Sada su se zvukovi stopili u jedno neprekidno zujanje. U glavi treperi jedno jedino pitanje. Kočiti ili ne?

Uprkos nečujnim upozorenjima, ostavlja ruke nepomičnim. Dovoljno je da samo napregne dva prsta i da sve ovo nestane. Ali on to ne čini jer neće. Nije kukavica kao ostali. Vetar odnosi sve sa sobom, ukljućujući i preostalo zrno razuma. Na dnu, slika postaje jasnija.

Nije li to čudno? Što smo bliži raskršću mi postajemo sigurniji u ono što činimo.

Opravdanja ne biraju svoje puteve. Ona se prosto nametnu, možda potpomognuta kojim okretom više. Stopala zakovana za pedale, cevanice ukrućene do tačke neosećanja. Krivina tek što se nazire, ali on ubrzava.

Sada nema stajanja.

Samo napred jer to je jedini mogući pravac. Odlučuje da ubrza niz padinu, iako to protivreči logici. Mada moguće da nije tako. Zar nismo već svi ionako upućeni niz padinu? A sa samog vrha, pad je zaista fantastičan.

U magnovenju nazire tek pokoji svetlosni snop koji ga nehotice očeše o rame. Ono je tvrdo, žilavo, kao od kamena sačinjeno. Grč se propinje sa prstiju do suvih nadlaktica. U njima teče krv prethodnika, manje uspešnih od njega. Tome se barem nada. Bilo bi urnebesno da je ceo ovaj podvig uzaludan. Kako bi se opravdao drugima, tek sebi?

Nečega mora biti na kraju, sigurno mora biti. Nemoguće je da ne bude! U suprotnom, ova vožnja ne bi imala smisla. On ne bi imao smisla. Ništa ne bi imalo smisla. Pa ni ptice koje strašljivo odjekuju, ni drveće koje potmulo proleće, ni put koji se nečujno rasprostrire.

Titanijumski okvir počinje da podrhtava. Stabilnost počinje da se osipa pod orkanskim udarom. Vodeni meci nemilosrdno se obrušavaju na njegove grudi. Okreće pedale sve brže. Nema nameru da uspori. Uostalom, tako nešto bi načinilo veću štetu ovom podvigu.

Međutim, strah nije poslušan poput njegovog uma. Krije se unutar stegnute vilice, u struženim kutnjacima, među slepljenim kapcima. Jedino je svestan činjenice da nema povratka. U tom času odlučuje da se obrati svevišnjem.

Nerasaznatljiva molitva odjekuje unutrašnjim uhom. Čekić i nakovanj su pod punom snagom. Da je sve ovo crtani film, para bi mu već izbijala vani. Ali nije. Zna da nije, pa ipak se moli da jeste. U crtanom filmu glavni junak zasigurno ostaje čitav. Bilo bi glupo da bude drukčije, složićete se.

Na usnama počinje da titra jedan osmejak. Nezgrapan je i nejak, ali nastoji da pokosi zaraslu livadu i da odstrani urasle korove. Među papirnatim detelinama, jedna sa četiri lista je obuhvaćena prstima leve šake. Dobar li je to predznak! Samo takav može biti jer je njegova sudbina blistava i potpuna.

Kazaljka na brzinometru se izvitoperila. Gume se rastapaju sa svakim pedaljem više. Suhi dim obigrava oko njegovih nozdrva, ali on ne mari za to. Treba nastaviti napred. U jedinom mogućem smeru.

Iza daščanih leđa načuje neki krckavi zvuk. Da li to samo keramički zglobovi odjekuju ili pak srce probija svoj put kroz napregnuti grkljan? Niko ne zna, pa ni on sam. Pred sobom vidi samo uskovitlanu stazu koja odmiče mnogo brže, i mnogo dalje, nego što se nadao.

Gotovo je. Srce je iskočilo još pri samom vrhu. Sad ga vodi samo slepa intuicija. Ista ona od koje se pametan čovek kloni, a srećnik spašava. Kom poretku on pripada, to će se tek odrediti. Kad stigne do kraja. Ako stigne do kraja.

Uto što je sve to promislio sa pažnjom umirućeg, tek pri kraju okuke shvati da je najgore odveć iza njega. Šteta je izbegnuta. Kob uspešno zaobiđena.

Dopušta da ga nevidljiva struja navodi dalje od nameravanog odredišta. Tek tada misao počinje potajno da klica. Njene spore umnožavaju se brzinom veće od nataloženih kapljica znoja. Svud su po njegovom napregnutom telu.

Pošto ugleda znak na putu, one počinju da presušavaju. Orošena skrama svedoči o uspehu. O pobedi, ako izvolite reći. Ali on više nije isti onaj koji je bio na vrhu brda. Vidi više, misli bolje, oseća snažnije.

Tada oseti po prvi put glad. Iskonsku, nepristrasnu, kristalno bistru glad. Je li to žudnja u svom pravom obliku? Moguće.

A može biti kraj jednog, ili pak početak drugog, putešestvija. Nije siguran. Ni u šta više nije siguran, pa ni u samog sebe. Jedino zna da mora sve iznova ponoviti. Sve isto tako, sve dok jednog dana ne stigne do kraja rute.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s