Petak trinaesti

To je taj dan. Kada jedno sujeverje naleže na naša vrata. Dovratak se saginje pod težinom neizgovorenih reči i doseže prag preko kojeg ne možemo preći. Ni ti, ni ja. Ali ni bilo ko drugi, ni bilo šta drugo. Tišina je jedino što sad stoji između nas. Vrata su i dalje otvorena, ali kao da neko prozirno krilo stoji tu pred nama. Deli prostor između naših usana i uspavljuje osećanja koja bi da progovore. Oboje ćutimo. Znamo da se ništa više ne može reći. Kao što se i u zlokobnost ne može poverovati sve dok se zaista ne desi. Posmatram tvoje tamne oči. Ogledam se u njima, tražeći nekakav nagoveštaj čovečnosti na svom licu. Ali moja vilica ostaje stisnuta, baš kao što moja osećanja ostaju potisnuta. Rado bih prekinula tu tišinu. No, znam da ne mogu, i ne smem, jer to bi bilo kao da zgazim na užareni ugalj. Zato ostajem van domašaja praga, i dodira tvoje ruke, jer se bojim da narušim jaz među nama. A nije on tako veliki, čini mi se. Možda se samo snebivam. A možda zaista u to i verujem. Ali više nemam snage za tako nešto. Otišla je s poslednjim poljupcem koji smo razmenili, i sad mi preostaje samo da se slatko prisećam onoga čega više nemam.

Dok čekam da se ti smisliš, ili bar izmisliš prikladan odgovor, pitam se. Počinju da mi naviru brojne misli. Komešaju se u rojevima koje ne mogu svesno da ispratim, te odlučujem da se prepustim nesvesnom. I to je deo mene, naposletku. Ali ti to već vrlo dobro znaš. Znaš me možda bolje nego što ja znam samu sebe. A ja sam svoje sopstvo rascepila na sitne delove i pod mikroskopom pratila kretanja svakog od njih. Trudila sam se iz petnih žila da sagledam ono što se okom ne može videti. A ti si to uspeo iz prvog puta, iz jednog jedinog pogleda. Zavirio si u moju dušu kao da je to najlakša stvar na svetu. I zbog toga sam vrlo ljubomorna na tu moć, svojstvenu samo tebi i nikome više. Ljubomorna sam, a taština mi je povređena. Velika je povreda to, zar ne; složićeš se sa tim. Klimnućeš glavom i odagnati svaku suvišnu misao koja mi prođe kroz glavu. Baš onako kao što umeš. Kao što si oduvek umeo. I kao što ćeš uvek umeti, pretpostavljam. Vreme nastavlja da prolazi u tim prećutnim trenucima jednog običnog rastanka. No meni se ne čini tako. Naprotiv, deluje mi da kazaljke stoje nepomične i čekaju da ih neko pomeri. Ipak, znam da ti nemaš tu moć, kao što je nemam ni ja. A zaista bih volela da je sasvim obratno.

Obratno je sve. I samoća, i teret vela pod kojim se ona projavljuje u dugim, letnjim noćima. A noći su mi naročito duge i teške. Svirepe su do te mere da zaboravljam na sebe. Dok mi prisećanje para telo, ja plačem. Ali ne zbog sebe, već zbog tebe. Skoro sam sigurna da je tebi duplo gore. Barem se tome nadam. Jer, da budem sasvim iskrena, ne bih podnela da znam da si me prevazišao tek tako. Želim da i tebi niz obraze klize suze, da se i tebi usne suše, da se i tebi duša cepa pri posmisli na ono što smo zajedno ostvarili. Bezveze je što to priznajem. Bilo bi mudrije da sam to zadržala za sebe, ali onda ne bih bila iskrena prema nama. A to je, valjda, bilo ono što si uvek očekivao od mene. Ako si išta očekivao, zapravo. To me taman dovodi do sledeće stvari koju bih podelila sa tobom. Odgledah neki video koji govori o ljubavi. To jest, o davanju i uzimanju. I to me nagna na dodatne pomisli. Možda ako ispišem sve ove reči, možda će me seta proći. Međutim, vrlo dobro znam da tako neće biti. Vreme ima neki svoj sopstveni tok, i ja ga ne mogu ubrzati. Mogu se samo nadati da će i ovaj nesrećni dan proći. Kao i svaki drugi. Kao i onaj posle njega, i svi nakon njega. Ali tebe će uvek negde biti. Da me sačekaš kada se tome budem najmanje nadala. Da se o tome pitam kada se više ne budem sećala. Da me podseti na ono u šta sam verovala da sam sasvim zaboravila.

Čudno je to sa sećanjima. Ožive iznenada i nastavljaju da tinjaju. Prevazilaze i vreme, i mesto. I razdaljinju, i nepostojanje. Sve nadilaze u svom nahođenju koje ne mogu rasaznati, ma koliko god se trudila. Sve ostaje isto, samo bez tebe. I to možda nije tako veliki nedostatak kao što mislim ili pak osećam. To možda nije više od jednog trena. Od jednog jedinog dana. Pa makar to bio petak trinaesti.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s