Kontesina uspomena

Sivi oblaci nadvili su se nad kamenom građevinom na dnu osunčane ulice. Jarka svetlost obasjavala je crvenkaste krovove od opeke, požutele zidove i razbijen pločnik koji je vodio do njenih vrata koja su čekala u senci.

Činilo mu se neobičnim što se sunčevi zraci zaustavljaju baš pred njenim dovratkom. Pomalo zlosutan znak, pomisli dok je prstom pritiskao zvonce s leva. Pričekao je par minuta u hladu sklepanog trema pre nego što je zakoračio unutra.

Krećući se duž zamračenog hodnika, nakon par koraka našao se u prostranoj dnevnoj sobi. Miris tek zapaljenog tamjana širio se njegovim nozdrvima. Pročistio je grlo, trudeći se da naznači svoj dolazak. Tišina se mogla izmeriti otkucajima njegovog srca, a kada se ona pojavila iza perličaste zavese, preskočilo je par udaraca.

S blagim osmejkom na uglovima usana, sela je na baršunastu fotelju tik do prozora. Skoro neprimetnim pokretom ruke zarozala je kraj zavese. Pogledala je izvan zamrljanog stakla i priupitala ga:

– Jesi li siguran da te niko nije video?

Odmahnuo je glavom. Skinuo je jaknu i smestio se u ugao dvoseda iste boje kao njena fotelja. Nekoliko sekundi pune neizgovorenih reči bile su prekinute zveckanjem njenih pozlaćenih minđuša koje su visile sa istanjenih ušnih resica.

 Činilo mu se kao da se kreću isuviše sporo u odnosu na nagle pokrete glave i to je celoj njenoj pojavi davalo pomalo komičan ton. Poput neusklađene slike sa zvukom, prošao mu je opis kroz glavu.

Iako nije bio daleko od istine, bio je možda pomalo preteran s obzirom na to da je delovala u potpunosti utemeljena u čitavoj toj kontradiktornosti. Uputila mu je jedan krotki osmeh, kao da je mogla čuti njegove misli. Brzo je ustala i otišla u kuhinju da pristavi čaj.

Ovo je bila njegova četvrta poseta, ali i dalje nije mogao da shvati zašto je najpre morala da ga dočeka u dnevnoj sobi, a tek potom da spremi vreo napitak. Dok je nije bilo, razgledao je odaju koju je odveć znao vrlo dobro.

Možda bi čak mogao da je naslika da je posedovao imalo naklonosti ka crtanju. No, sudbina je odlučila da nedostatak koordinacije prstiju usmeri na pamćenje. Više prokletstvo nego dar, fotografsko pamćenje, se u ovom slučaju pokazalo kao krajnje korisnim talentom, pomisli.

Napamet bi mogao olovkom da obujmi okruglu posudu sa zlatnim talirima. Linijom bi mogao da iscrta stočić na kojem drži vazu sa cvećem. Lako bi osenčio jastuk pod kojim skriva novčanice koje primi u ruke na kraju susreta sa mušterijama.

Oslikavanje u mašti bi završeno njenim ponovnim upadom u prostoriju, ovoga puta mnogo bučnijim. Pred sobom je balansirala limeni oval na kojim su se klizale keramičke šoljice iz kojih se pušio vreo crni čaj.

Prigušeno zveckanje bižuterije mešalo se se zvonkim odjecima gostoprimstva. Pažljivo je spustila poslužavnik na izbrazdani sto između njih i zauzela prvobitni položaj. Položila je šake na svoja koščata kolena i bez pardona uputila jedno šturo:

– Šta želiš da znaš?

Svetlim očima posmatrao je tamne kolutove oko njenih zenica.  Poluglasno je odgovorio:

– Tvoju priču.

Te dve reči bile su dovoljne da učine da se njeni dugački prsti sa noktima nalakiranim u crveno zariju u meso natkolenice. Ošinula ga je pogledom punim mržnje, a zatim se gromko nasmejala.

Visoki zvuci parali su njegovi uši sve dok nisu potpuno zamrli negde u dubini odaje. Uozbiljila se u tren oka, a zatim prihvatila svećnjak pored sebe. Izvukla je jednu šibicu i pripalila je.

Pre nego što je uspela da je približi voštanoj sveći, ona se ugasila. Zatim je kresnula još jednu čija je svetlost iščezla još brže negoli prethodna. Ponovila je isti postupak još jednom, takođe bezuspešno.

– Eto ti odgovora, rekla je promuklim glasom.

Oči su joj bile uprte u dogorela palidrvca koje beše uredno poređala na uglačeni somotski naslon fotelje.

Zurila je netremice u njih dok je stezala šake koje su sada počivale u njenom krilu. Tokom samo jednog uzdaha tanki prsti su se našli za njenim izduženim vratom. Sklonili su nestašne talasaste pramenove iza uskih ramena. Utonule utrobe, skupila je kolena pred grudima i počela da se njiše napred-nazad. Zveckanje minđuša i dalje je bilo van sinhronizacije sa pokretima.

Disharmonija je nastavila da pluta ustajalim vazduhom među njima. Rešen da prekine neugodnost trenutka, ugrabio je šoljicu čaja i glasno srknuo. Prenuvši je tako iz njene uspavane budnosti, ona je pognula glavu ka omalenim grudima i nečujno se izvinila za težinu koju mu beše prenela.

– Hteo sam da te priupitam zašto si postala to što jesi, otpočeo je. Zašto si izabrala da živiš u ovoj oronuloj kući, daleko od svoje porodice, spremna da se lišiš ljubavi koju ti svet pruža.

Pogledom i dalje uprtim u ugarke šibica, krotko je odgovorila:

– Zato što nisam mogla drugačije.

Na tu izgovorenu rečenicu, on se obreo nogama na zemlju i silovito odgurnuo sto u stranu. Tamna tečnost natapala je izlizani tepih, na taj način šireći obode mrlje koja je postajala sve veća sa njihovom razdaljinom.

Prazne šoljice su ležle na baršunastom tepihu. Ispraznile su se brzinom većom od jaza koji beše ponovo preovladao. Sa suzama u očima, uprla je pogled ka njegovom, od besa izobličenom licu i staloženo odgovorila:

– Došao si u moj dom sa jednom jedinom namerom, a to je da me odvratiš od izbora koji sam bila prinuđena da načinim.

Zaćutala je par stotinki pre no što je nastavila.

– Trebalo bi da te bude sram, Ferdinande! Čak sam i ja nekada, Viktorija od Aberdala, dok sam se odazivala na to ime, znala za pristojnost. A sad te molim da napustiš moj dom i da se nikada ne vratiš.

Na njen odgovor on je nastavio da stoji nepomično, šakama zgrčenim uza se, trudeći se iz petnih žila da ne oda slabost koju je u tom trenutku osećao. Neizmerna žalost širila se čitavim njegovim telom, sve dok nije klonuo među izlizane svilene jastuke. Tada se uhvati za potiljak.

Osećao se sasvim nemoćnim da joj se suprotstavi. Malo trenutaka apsolutne tišine bilo je dovoljno da uvidi da je izgubio bitku.

Došao je k njojzi sa namerom da joj promeni mišljenje samo da bi na kraju shvatio da je on taj koji se mora vratiti natrag, mnogo natrag. Isuviše unazad da bi razumeo čudne scene koje su počele da se odigravaju.

Prisetio se tad neobičnih stanja u kojima bi se ona obrela nenajavljeno i bez sopstvene volje. Godinama je pokušavao da sazna odakle ona potiču, smišljao najkreativnija opravdanja koje je njegov tadašnji, zeleni um mogao da iznedri. Ali uzalud.

Roditeljska odluka je bila jača od njegove ljubavi prema njoj, i to ga je godinama morilo. Smatrao je sebe dovoljno snažnim, dovoljno sposobnim da je odbrani od zala, ali stvarnost je iznova dokazivala suprotno.

U suzama koje su nečujno klizile niz njene obraze pokušavao je da rasazna njene misli. Još jedared se pokazao nedostojnim tog zadatka. Mogao je samo da nastavi da sedi skrštenih ruku, zdušno se nadajući nekom onostranom priviđenju da mu odgonetne smisao njihovih sudbina.

Međutim, kao što to obično biva, odgovara s one strane nije bilo. Nastavili su da sede ćutke jedno naspram drugog. Bilo je to jedino što su oboje mogli da učine, a da ne poremete ravnotežu koju je iziskivao boravak dveju sasvim oprečnih prilika.

Gledali su se oči u oči; njene goruće crne, njegove beskrajno plave. Pogledi su im bili prikovani u nedogled provalije koja se protezala pod njihovim stopalima.

Senke su se postepeno spuštale niz oronule zidove, utapale u sebe njihove udisaje i gutale nečujne izdisaje. Tmina se obavijala oko njihovih tela sve dok se ni prst pred okom nije mogao nazreti.

Tada je pridigla svoj levi dlan i položila ga ispred sebe, u visini gde je bilo njeno srce. Kao odgovor tom blagom pokretu, on je isturio svoj desni dlan i položio ga naspram njenog. Opipavali su jedno drugome izbrazdanu kožu; njenu vrelu, njegovu ledeno hladnu. Nisu se pomerali.

Utvđivali su domete svojih duša, delili istu čežnju, molili se istom Bogu. Negujući sitna nadanja, želje i sećanja, trudili su se da sačuvaju taj trenutak od prolaska vremena.

Kažu da u svetu mrtvih nema mesta za žive, ne znajući da isto važi i za obratno.

Spustivši šaku nazad u svoje krilo, Viktorija je dopustila da njenim telom prostruji dobro poznati osećaj.Tuga se prelila njenim telom, trgnula iz napetosti njene ukočene mišiće, a zatim se raznela u hiljade toplih oseta koji su nastavili da struje unutar njene duše dugo potom seanse sa svojim voljenim bratom.

Sklopila je svoje oči i jednim izdahom ugasila skoro već sasvim dogorelu sveću.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s