Dileme, trileme i šećerleme

Muka mi je više od toga mi ljudi govore da se opustim. Uostalom, ko je njih postavio za vrhovne sudije? Možda ja volim da brinem, i možda meni to ne pada toliko teško kao njima. Nisam ja kriva ako im moj način razmišljanja potresa kutiju u koju su oni pohranili svoje sopstvene brige i neprilike. Dobro, priznaću da možda ne treba svoju da čeprkam pred njima. Ali čemu onda služe prijatelji ako nisu tu da te saslušaju? Čemu onda međuljudski odnosi ako ne možeš da podeliš neka svoja razmišljanja? Lepo je moj deda (sada pokojni) govorio “Otići ću u šumu!”.

Da, baš bi bilo lepo da se spakujem i odem negde gde me niko ne vidi. No, u dubini duše verujem da čovek ne može pobeći od samog sebe. Posmatrajući bliske ljude, ali i strance, vidim različite načine na kojima se oni nose sa tim istim problemom. Neki moji vršnjaci utehu traže u opijatima ili pak seksualnim avanturama. Drugi odbijaju da problem postoji, a treći se prepuste osećanju depresije i čekaju da im se promena jednostavno desi. Malo je onih koji poput mene pokušavaju da pronađu odgovore, najpre u sebi, a onda u svetu koji ih okružuje. Zaista, najradije bih se sklonila od sveta i pošla nekim drugačijim putem. Ali nije dovoljno pobeći od sveta, to samo odvraća čoveka od onog što ne sme izgovoriti. Problemi viška vremena i usamljenosti ostaju i preostaju, ma kud god se zadenula.

Pobeći od sebe – da ili ne? Pitanje savremenog čoveka koje ni mene nije zaobišlo, a na koje nemam jasan odgovor. Ali nije to ono što me najviše opseda i muči, već činjenica da svi okreću glavu od njega. A kad kažem svi, zaista to i mislim. Moji prijatelji i poznanici, razlićitih generacija, pojma nemaju šta mi se vzma po glavi. Moja baka i moja majka, sopstvena krv (a krv nije voda), koliko- toliko me i razumeju, ali ne u potpunosti. I šta onda? Use u svoje kljuse…za koje se kasnije ispostavi da je svačije. S druge strane, dok premišljam i vagam svoje moguće opcije, zaboravljam da živim u sadašnjosti. Moj um je negde daleko, u nekoj nesigurnoj budućnosti ili pak u nepromenljivoj prošlosti. Kada se zaglavim u svojim računicama, tada začujem ljudske glasove koji pokušavaju da me odvrate od mog poduhvata da jednom za svagda odredim svoj životni put. “Zašto tražiš problem tamo gde ga nema?” pita me moj mlađani dečko. “Ema, opusti se, previše se opterećuješ” kaže mi Jelena svojim jagodinskim akcentom. “Ovde imaš osećaj kao da možeš sve!” čujem reči Ljiljane što je prebegla u Holandiju, u veću baru od ove naše. “Emac, bićeš ti naš pisac” podržava me Nataša Korica iz Kazahstana, ljuljuškajući Katu u svom naručju. “Treba da rodiš. Ja sam bila samo godinu dana starija od tebe kada sam te dobila.” Hvala ti mama. Hvala svima koji su me podržali, a pre svega hvala publici koja me je ovenčala ovom nagradom. (aplauz)

 “Za smiraj uma, odreknite se uloge gospodara Univerzuma” – nepoznati autor. Da, što da ne, ali šta ćemo onda sa onom “Svako je gospodar svoje sudbine”? I eto, sedim na toj klackalici, i dok idem gore-dole, trudim se da sagledam sve svoje mogućnosti. Poneki dušebrižni prolaznik se javi da mi kaže da se ne treba toliko pitati. Da treba verovati i uzdati se u ono što će doći. Pff, odmahujem glavom. Verovala sam i ja nekada, ali onda TO nije došlo. Dakle, moram ići da ga potražim. A odakle početi, pitanje je sad? Jedino u snu me moje brige ne opsedaju; barem ne u svom svakodnevnom ruhu. Eh, slatke moje muke, divna moja čeda, u traljama vas otac ostavlja… A sad na počinak. Sutra je novi dan! (Skarlet O’ Hara).

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s