Paralele

Zalupio je vrata za sobom. Marina je bez reči nastavila da se šminka. Maramicom je obrisala višak karmina sa ivice gornje usne, a zatim prošla kroz raspršeni oblak parfema. Bila je zadovoljna svojim odrazom u ogledalu. Ogrnula je svilenu ešarpu preko ramena i izašla iz stana. Zaključala je vrata, okrenuvši bravu tačno dva puta. Ispred zgrade već ju je čekao taksi. Ušla je u vozilo sa jednom jedinom rečenicom: “Do Jugoslovenskog dramskog pozorišta, molim.”

Sedeo je u kolima i posmatrao udaljena gradska svetla. Odmicala su sve većom brzinom što je činilo autoput još mračnijim. Prijalo bi mu da je sada za volanom, ali firma je poslala auto sa vozačem. Zato se zavalio u kožno sedište i zažmurio. Do Beča ima još par sati, valjalo bi da malo odspava, pomisli. Ali pred očima mu je stalno izlazila njena slika u crvenoj haljini, sa potpeticama čijeg zveckanja nije mogao da se otarasi. U mislima je počeo da odbrojava njene korake, a već sledećeg trenutka vozač ga je obavestio da su stigli.

Kročila je u zadimljeni bife, pogledom tražeći slobodno mesto. Pronašla ga je pored crnomanjastog muškarca u beloj košulji. Bez pitanja je sela kraj njega. Zatim je iz torbe izvukla ogledalce. Kratkim pokretom je zagladila kosu i coknula usnama. I konobar pred njom, i glumac do nje, osvrnuše su se na taj zvuk svojstven doteranoj ženi. Ona se osmehnu i čestita mu na dobro izvedenoj ulozi u predstavi. Ubrzo se za njihovim stolom okupi ostatak  ansambla.

Nakon poslovnog sastanka odlučio je da se okruži ljudima. Tražio je mesto na kojem se neće osećati uljezom, pa je tako izbor pao na glavnu pijacu. Šetajući među šarenolikim tezgama, upijao je mirise prirode zarobljene u ovoj ograđenoj gradskoj košnici. Odjednom se zaustavi pred vratima starinske ribarnice. Par minuta je stajao pred izlogom i zurio u šarane koji su se praćakali u ogromnom akvarijumu. Skoro da se sudario sa onižim, proćelavim čovekom koji je stajao tik do ulaza. Upravo tada ga sveštenik pogleda svojim svetlim očima.

Prijala joj je njegova otvorena i očita pažnja. Bila je tako različita od Petrove, a samim tim i uzbudljivija. Svesna da je on posmatra, zanosila je svojim telom u ritmu glasne muzike, povremeno zabacujući kosu preko obnaženih ramena. Neonski zraci obletali su joj pred očima i poigravali se njegovim muževnim obrisima u polumraku kluba. Tek pri susretu sa njegovim užarenim pogledom ovlaš bi zastala. Priupitala bi se kako je završila sa ovim fascinantnim ljudima, na ovom raskalašnom podijumu, ali već sledećeg trenutka njena misao bi nestala među znojavim telesima i lepljivim uzdasima.

Reski miris ribljih iznutrica širio se sa svakom njegovom rečenicom. Slušajući zvonke reči čoveka posvećenog religiji, Petar je promatrao sopstveni odnos sa Bogom. Nikako nije mogao da svoju nedoumicu istrese u hrpu krljušti koju je prodavac energično čistio. Tražio je reči za pitanja koja bi mu radio postavio, ali bez uspeha. Međutim, izgleda da ih je sveštenik čuo. Govorio je sporo, ali stameno, o odricanju u mladosti, o odricanju u srednjim godinama, i evo sad, o odricanju u poznom životnom dobu. Da nije bio toliko zaokupljen svojom savešću, Petar bi ga sigurno priupitao nešto o grešnim postupcima.

Tražeći predah u jedinom kafeu koji je radio u rane sate, Marina je upijala glumčeve reči, nefiltrirane, baršunaste i blago opore poput njene kafe. Kažiprstom je obrisala razmazanu maskaru i skupila kosu u neurednu punđu. Kratko se stresla pri komplimentu koji joj je upravo udenuo, po ko zna koji put te večeri. Pognula je glavu i ogrnula svoju ešarpu. Nešto nalik kajanju poče da joj gricka donju usnu pri pomisli na Petra. Iako se beše zavila u glatku svilenkastu tkaninu, jeza je nastavljala da struji njenim telom.

“Srbin u Beču, je l’da?”. Petar klimne glavom, spreman da izusti sročeno pitanje, ali pop ga prekide. “Sećam se kad sam ja došao u ovaj grad, činio mi se tako drugačijim od mog sela. No, ubrzo sam shvatio da i nema neke velike razlike. Svi ljudi su isti bez obzira na to gde su rođeni. Homo sum, humani nihil me alienum puto, tako beše? Šteta što sam zaboravio latinski, ali avaj, morao sam da ustupim nervne ćelije nemačkom jeziku. Ipak, pojedine istine poput ove i dalje su ovde” reče mu, tapkajući kažiprstom izboranu slepoočnicu.

“Ne, Marina, to moraš osetiti ovde!” Glumac položi šaku na levu stranu prsa. “Srce nam je dato da bi osećali, da bi voleli, mrzeli, plakali i goreli u strasti koja se samo tu može roditi! Ne treba previše razmišljati, moraš se voditi srcem ako želiš da živiš.” Kratki monolog završi značajnim pogledom, ali Marinina reakcija izostade. Skupila je usne i počela da zariva nokte u meso, pokušavajući da suzdrži nabujale grudi što će za koji tren prsnuti u gromoglasni smeh. “Vidim da ništa nisa shvatila, ali ne ljutim se… Barem se od srca smeješ, i to je neki pomak.”

Simpatični starac se smeškao na Petrovo pitanje. Uputivši mu jedan očinski pogled, duboko je udahnuo i otpočeo svoju improptu propoved. “Jasno mi je na šta misliš, ali ne mogu ti ja dati odgovor. To može samo Onaj gore, i niko više. Jedini savet koji ti mogu dati jeste da ne pokušavaš da svoju muku shvatiš razumom, jer ona odatle nije ni potekla, već da zaviriš u svoju dušu. Znam da to zvuči kao otrcana fraza, poštapalica modernog prosvetljenja, ali veruj mi, nije! Onda, i samo onda, kada čovek usmeri pogled na sebe kao na ljudsko biće, sa svim svojim manama i vrlinama, tek tada je spreman da sagleda svet, i sebe u njemu, očima Svevišnjeg.”

Nevoljno je to priznala sebi. Dopadale su joj se njegove slatkorečive usne i zavodljivi pogledi uprkos tome što ih je čitavu noć odbijala. Međutim, umesto da ledenim stavom ugasi vatru koja je gorela, ona ju je samo dodatno potpirivala. Kako je to moguće, pitala se, iako je u duši znala da je to upravo ono što želi. Činilo joj se da stoji pred raskršćem gde svi pravci vode u stranputicu. Umorna od plesa, pića i razgovora, Marina je samo želela da se sklupča u svom krevetu. To u ovom trenutku nije bilo moguće. Neka neobjašnjiva sila ju je ganjala da načini izbor za koji je znala da će je ostaviti izmenjenom. A onda je otkucao čas za pitanje kojeg se čitave večeri pribojavala, a koje je istovremeno i potajno priželjkivala.

To nije bio odgovor koji je Petar hteo da čuje. Kratko mu se zahvalio pre nego što je maltene izleteo iz ribarnice. Koračao je žurno, tražeći što pre izlaz iz vreve koja mu je sad stravično smetala. Pokušavao je da otrese svetenikov savet, znajući da će, ukoliko ga posluša, naići samo na neprohodnu mračnu šumu. Bio je sasvim nespreman za poduhvat te vrste. Onaj koji u trenu obuzme čoveka i nesvesno ga kuša, izazivajući njegovu radoznalost, nagoni na sumnju i naposletku od njega ostavlja samo praznu ljušturu. Upravo zato je bežao glavom bez obzira od te perfidne zamke. Odahnuo je kada se najzad dokopao prometne raskrsnice i utopio u masu pešaka, semafora i automobila. Tad pomisli na Marinu. Istog trena zamka se sklopi uz nečujno škljocanje.

U snažnom naručju Marina se ponovo oseća ženom. Lebdi između tih maljavih podlaktica i člankovitih prstiju. Nosi je preko praga do dnevne sobe u koju je baca na neraspremljen, razvučeni dvosed. Zanesena, ni ne oseća nezgrapni doček svojih bedara na tvrdu dasku pod istanjenim dušekom. Još manje primećuje gromadno telo na sebi. Usnama traži neoznojenu površinu naramenica koju bi ljubila pod slapom svoje kestenjaste kose. Obrazi joj bride od oštre brade, a teški kapci jedva zadržavaju krupne suze. Skoro da poklekne pod naporom da se otrgne iz vrelog stiska, ali već u sledećem trenu se nađe kolenima na hladnom podu. Tetura se u mraku sobe i jedva da čuje njegove povike dok se hvata za bravu. U hodniku je tiho. Niz stepenice pa sve do izvan zgrade još je tiše.

Dok se voze natrag za Beograd, Petar pokušava da pobegne od svoje misaone opsade. Na sivim poljanama autoputa jasno vidi Marinu kako stoji i čeka odgovor. Kao i obično, ostaje nem pred njenim nemilosrdnim pogledom. Poteže se isto pitanje. Uvek isto prokleto pitanje, koje poput nevidljive dželatske oštrice, visi nad njihovim glavama. Svađaju se još par minuta oko sporednih i nebitnih stvari; svađaju se oko svačega, i ničega, samo da odgode dolazak istine. Ali brana popušta i Petar izgovara sve ono što misli da mu je na srcu. Bujicom reči bivaju nošena potisnuta osećanja koja se kovitlaju do nje pre nego što s treskom padnu na dno. Čuje njen jecaj kroz zatvorena vrata sobe. Uto se Petar prene i uključi radio.

Šuštanje vode ispunjava malo, ali uredno i sa ukusom sređeno kupatilo. Zarobljena unutar staklene pare, Marina pokušava da spere zamućeno sećanje. Ubrzo shvata da se ono što je iznutra zagađeno ne da vodom sprati. Ponavlja sebi da se ništa nije dogodilo, da šteta nije načinjena, da nema za čim da žali. Sve to šapuće mlazevima koji teku niz pločice do slivnika. Ali griža savest nastavlja da tinja i da je peče. Žustro trlja masničava bedra peškirom i divlje provlači četku kroz zamršene vlasi. Kada uvidi da patnju ne može otkloniti bolom okomi se na odraz u ogledalu. Prsotina se širi poput paukove mreže. Igličaste pukotine se cakle u crveno. Labavo se polako ponovo beli dok ga riba varikinom.

Tiho pritvori vrata za sobom i okrene bravu tačno dva puta. Polazi niz hodnik gde zatiče Marinu sa vlažnim vešom u rukama. Oboje bi u spavaću sobu. Posmatra je kako se vrpolji, ne znajući šta će s nim, a zatim ga žustro baci na krevet. Petar nije siguran kako da reaguje na ovakav doček. Hteo bi da je zagrli, da joj se izvini i objasni da nije tako mislio. Ali te reči nisu prešle s njim preko praga. Ona krene da nešto izusti, ali pritvara usta. Želela bi da ga pogleda u oči, da ga poljubi i da mu kaže da će sve biti u redu. Ali ta laž je već odavno iscurila niz odvod. “Mislim da želim razvod.” Marina ćutke gleda u Petra koji nastavlja da drži svoj kofer u ruci.

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s