Bele noći

Očima nije mogao da obuhvati ništa sem prostrane snežne udoline. Ispustio je jedan duboki izdah i pogled mu na tren bi zamagljen parom iz ustiju. Prstima protrlja oči ne bi li tako odagnao zaslepljujuću svetlost, a zatim spusti pogled na svoje blede nadlanice. Jedva da su se mogle razlikovati od zaleđene prtine pod stopalima. Otrese zatim inje koje se zahvatilo na njegovoj osedeloj bradi i sede na panj sibirske breze. Stade da razmišlja.

Činjenica je da potpuno pusto u tajgi. Isto tako, zna da je razlog što se sklonio od sveta upravo taj da bi razmišljao. Kratko krklanje se iz njegovog grla otkotrlja niz livadu i zamre pri početku šume. Pomisli kako nijedanput nije otišao do tih srebrnkastih ariša od kako je ovde. Možda zbog toga što se ispod njihovog spokojnog mirovanja krilo nešto zlokobno. A možda zato što je to bilo protivno razumu.

Prosto je suludo napustiti kolibu da bi se besciljno pešačilo po snegu i ledu, naročito u periodu kratke dnevnice. A on dosad nije pokazivao znakove ludila ili nedoglednog ponašanja. Na tu pomisao se nasmeja sebi u bradu, svestan kristalno čiste ironije. Zatim ustade da otrese sneg koji beše napadao po njemu. Skide improvizovanu kapu od sibirske lisice i krene da je trlja dlanovima.

To je bio njegov omiljeni trik – istovremeno suši smočeno krzno i greje ruke dok uživa u mekoći njene dlake. Međutim, ovoga puta nije osetio to zadovoljstvo. Nije mogao da odvoji oči od brdašca na kraju ravnice koje se uzdisalo poput pene sveže ulupanih belanaca. Savršeni mir, eto šta je, pomisli.

Zubi mu zacvokotaše te odluči da se vrati u kolibu. Ionako je predugo bio napolju. Ledeni vazduh beše zabravio drvena vrata, pa je s mukom kročio unutra. Uprkos tome što su čipkaste zavese bile navučene preko jedinog prozora, i dalje je bilo isuviše svetlo za njegove već izmučene beonjače. Zato je spustio orepinu još niže preko izboranog čela tako da mu je sada rep padao preko nosa.

Smešno, ali delotvorno rešenje – još jedan trik koji je razvio tokom dobrovoljnog boravka u ovom gulagu. Ublaživši time svoju muku, skide gunj i ode u kraj prostorije koji bi se mogao nazvati kuhinjom. Među rasparenim porcelanom potraži krčag, ali se zadovolji okrnjenom činijom u kojoj se služi boršč. U tri koraka se nađe pred prozorom sa kojeg raskloni zavese i otvori ga tek toliko da prođe njegova ruka. Obavije dlan oko najveće ledenice pod strehom, snažno je povuče a zatim ubaci u činiju. To će biti dovoljno za danas i sutra, zaključi i zatvori prozor.

Pade mu na pamet da bi mogao činiju umotati u ćebe, ali odmah se prenu pri toj pomisli. Ćebe je na krevetu, a krevetu ne sme prići, nikako. Umesto toga odluči da upotrebi svoj gunj. Ionako neće više izlaziti, već je počelo da se smrkava. Jedino što je smrad postajao sve teže podnošljiv.

Isprva nije bilo strašno jer je uspevao da slatkasto-kiseli miris prikrije smolom. Strugao ju je sa jelki u dvorištu i oblikovao je u lepljive bisera koje bi zatim nagurao u svoje nozdrve. Međutim, to se pokazalo kao privremeno olakšanje jer se smola rastapala pri disanju. Znao je da mora potražiti drugo rešenje, uostalom i zato što mu je ponestajalo vremena. Pitao se koliko mu je sati ostalo pre nego što bude bio prinuđen da se suoči sa onim što već dva dana odlaže. Zato je, čim je odložio posudu s ledom, spustio krzno preko kapaka i pošao put kreveta. Osetivši nogaru na svojoj cevanici, kleknuo je na kolena i počeo da prstima opipava daščani pod. Osetivši mekanu kuglicu pod kažiprstom, nežno ju je obuhvatio i prineo nausnici. Upravo je ušmrkao poslednje parče smole. Zatim se naslonio leđima na poprečnu dasku koja je držala slamaricu unutar kutije i skinuo improvizovani povez sa očiju.

U sobi je bilo mračno i vlažno, ali čak ni hladnoća nije uspevala da rastera vonj. Zasigurno ni večeras neće spavati. Memljivu tišinu prekide krčanje njegovih creva. Starac pokuša da se priseti trenutka kada je poslednji put jeo, ali shvati da mu je i on van domašaja. Može jedino da čeka; sve dok ga jedna ili druga nužda, a možda čak i obe, ne nateraju da iskamči snagu za koju nije siguran da je poseduje. Što se mora nije teško, je l’ tako beše, priupita se. Ostatak večeri je proveo zureći u raštrkane predmete pred sobom pri nesvakidašnjoj mesečini. Po staklu su se lepile paperjaste pahulje. Dugo ih je brojao ne bi li ga san uhvatio, no taj se trik pokazao nedelotvornim. Probdeo je još jednu noć, okružen narastajućom tišinom i sve širim smradom.

Pridigao se pri prvim zracima sunčeve svetlosti. Nije se bilo još razdanilo kada je naglo ustao i istrčao vani. Jedva je uspeo da otvori vrata pre nego što ispljunu obilnu pljuvačku koja mu je pekla ždrelo. Nakašlja se par puta, a zatim šakom utrpa sneg u užarenu duplju. Peckanje ga prođe, ali mučnina ostade zarobljena u njegovoj utrobi. Rešen da je za svagda odagna, prigrabi ašov koji je stajao položen na dovratak i zari ga u zemlju. Metal samo tupo udari u led, izbacivši dršku iz njegove ruke. Nema vajde, skroz je zaleđena, razočarano prošapta. Zatim pogleda u obližnje jelke, one iste sa kojih je bio prikupio smolu, i krene da korača ka njima. Međutim, na pola puta zastade i krene da odmahuje glavom. Ne, učiniti tako što, samo pobacati granje, to bi bilo potpuno nečovečno. Uostalom, biće očigledno i delovaće sumnjivo.

S tim mislima se vrati natrag i sede na panj. Skide kapu i počne da je prevrće rukama. Neće moći još dugo da izdrži ovako. Za par sati u straćari neće moći da se diše, a da noć provede napolju, to ne dolazi u obzir. Smrznuće se pre nego što uspe da iole sklopi neko sklonište od surovog sibirskog mraza. Jedini način da preživi jeste da se konačno suoči sa nemilim zadatkom. Tad starac svesno olabavi svoju vilicu, priljubi plećke i pridigne se. Ispusti jedan glasni, režući dah i kroči u kolibu.

Gledajući samo preko vrha cipela, približi se sklupčanom gunju i zgrabi ga. Držeći ga raširenog pred sobom, priđe krevetu i baci ga preko nabreklog ćebeta. Lakši deo je prošao. Pogledom potraži prigodnu dasku, a kad je ne nađe, ode do ormara i odvali jedno krilo. Položi ga na pod, a ispod njega provuče komad užeta. Shvativši da ga nema dovoljno za oba kraja vrata, kratko opsova. Zatim skide opasač i provuče ga ispod gornje polovine. Pridigne pantalone, a zatim snažnim trzajem prevuče slamaricu na vrata. Smotani zavežljaj pade uz tresak. Starac se strese pri pomisli da se mogao otvoriti. Prikopča kaiš, a od užeta napravi čvor. Zatrese dasku par puta dasku levo-desno da se uveri da je sve čvrsto svezano pa krene da je vuče za sobom. Nije se osvrnuo, čak ni da zatvori vrata, kad se zaputio ka šumi.

Mora da je šljapkao satima. Iako je bio svestan da je razdaljina veća nego što mu se isprva bila učinila, bio je siguran da bi put prešao brže bez tereta. No, takođe je bio svestan da se do šume ne bi ni zaputio da nije bilo njega. Jednolično škriputanje snega pod njegovim krpljama i beskonačna belina mutili su mu razum. Tek pri iznenadnom naletu vetra povratila bi mu se budnost. Tad bi pogledao u daljinu i osmotrio zvonaste krošnje. Sa svakim narednim korakom činilo mu se da rastu i skupljaju se, kao da dišu. Štaviše, čitav drvored je nalikovao na napuderisana ženska nedra.

Ta pomisao mu naročito teško pade. Ali pre nego što stigne da mu zdrobi leđa, prignječi noge i smrska lobanju, on shvati da je stigao do šume. Najteži deo je sad pred njim. Spusti tovar na tlo i obriše rukom oznojeno čelo. Namesti kapu i odluči da ode dublje. Ubrzo naiđe na prigodno mesto, bezbedno ušuškano, a dovoljno raščišćeno. Maši se za sekiricu koja mu je visila o pojasu i počinje da odseca suvišne grane.

Fijuci sečiva i krckanje iverja prekidaju zlokobno spokojstvo. Staje da osmotri svoj rad, zadovoljan je učinkom. Skrovište sad deluje dostojno ljudskog boravka. Odlazi do saonica, odvezuje uže i otpušta kaiš. Zatim slamaricu sa zavežljajem dovlači do čistine. Drhtavom rukom povlači gunj u stranu kako bi rasklopio ćebe. Otima mu se prvi jecaj. Pri sledećem uspravlja dasku i polaže ga na drvo. Suznih očiju vadi kredu iz džepa visećih čakšira i krupnim slovima ispisuje njeno ime… “Galina”.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s