Nenajavljeni dolazak

Došao si još jednom do mog stana i pokucao na vrata. Sedela sam na stolici i svojski se trudila da ne napravim nijedan zvuk koji bi odao moje prisustvo. Pozvonio si još par puta, a zatim si se mašio brave. Na sreću, bilo je zaključano pa nisi mogao pristupiti mom unutrašnjem carstvu. Nastavila sam da sedim skrštenih ruku i podvijenih nogu. Pod treperavom svetlošću koja je dopirala sa zamračenih prozora pokušavala sam da proniknem u tvoje obrise. Udaljeni koraci su još uvek odzvanjali po prljavom betonu kada sam naglo ustala. Prišla sam zamrljanom staklu i bacila jedan pogled izvan. Protezao se do ivica kontejnera koji su bili raštrkani po ubledelom ivičnjaku. Limeni tresak odjeknuo mi je niz grlo kada si ušao u kola i gromkim paljenjem motora odvezao se dalje od mene. Na trenutak sam osetila olakšanje, a zatim sam se sručila u stolicu i dlanovima preklopila lice. Plakala sam nezasito i divlje poput letnjih kiša koje se sruče sa nebesa, onako sasvim nepredvidljivo. Ramena su mi se tresla u ritmu jecaja koji su se otimali iz mojih grudi da bi se zatim izgubili na kraju pogleda na tebe.

Čim si nestao iz mog vidokruga uvidela sam koliko si mi značajan. Iako te nikada nisam volela osetila sam neizmernu tugu kada si me napustio. Mislila sam da nikada nećeš smognuti snage da me napustiš. Ne zato što si me voleo, već zato što sam ti bila preko potrebna. Ili sam barem tako mislila. Međutim, još jedanput si dokazao da sam u krivu. I sada ponovo sedim sama sa svojim pogrešnim iskazima. Prave mi društvo za okruglim staklenim stolom. Odlazim da pristavim čaj dok one očima prikovanim na moja leđa posmatraju svaki moj pokret. Kao da se plaše da ću ih iznenada napustiti, baš kao što si ti mene. Želim da im kažem da nema potrebe za brigom jer ja nisam tako sebična, i da ih poznajem bolje nego one mene, ali samo nastavljam da ćutim. Postavljam pred njima do vrha napunjene šoljice i zatim zauzimam svoje presto. Nevidljiva kruna drži mi glavu pravo, pod uglom koji me skriva od očaja i koji ne dopušta suzama da napuste moje očne duplje. Sedim u potpunosti sleđena, tek pomalo iznenađena svojom neosetljivošću na gubitak koji me je upravo zadesio. Nepozvane figure me ljubopitljivo posmatraju i u njihovim pogledima vidim pitanje koje visi u vazduhu. Zašto ga nisi sprečila, pitaju me te utvare, a ja samo slegnem ramenima i tiho prošaptam „Ne znam”.

Oduvek sam se pitala odakle čoveku želja da se inati, ponekad sasvim bez razloga, i do sada nisam uspela da pronađem nijedan smislen odgovor. Valjda zato nastavljam da tragam za njim kroz neispunjena očekivanja i propuštena iskustva. Retko kad se gnušam života i tih sitnih radosti koje nas oslepljuju i koje nam daju lažnu nadu da je sve u redu. Istina je da ništa nije kako se čini. Sve je zapravo samo priviđenje našeg uma obojenog u nesvakidašnjim bojama ljudskog bistvovanja, u individualnim paletama postojanja. Ali nije individualnost ono što me zbunjuje, već nedostatak univerzalnog. Iako ga već godinama tražim nikako da mi se obelodani. Ostavlja me da čučim u mraku, zdrobljena sopstvenim mislima i prećutanim rečima. Želim da viknem iz sve snage, da razbijem sve predrasude koje mi je postavio, ali uvek se nađem nemoćnom pred  njegovim obličjem. Tada se on tiho pojavi, onda kada sam već sasvim zaboravila na njega. Katkad mi se učini da me mrzi i da me zato muči svojim suptilnim dolascima. A ja se uvek poklonim njegovom prisustvu, sasvim nemoćna da mu se suprotstavim.

Često se priupitam da li sam ja ta koja je željna patnje, a onda otkrijem da nije sve tako sivo kao što mi se u prvi čas učinilo. Nekako, uvek nađem snage da se uzdignem izvan tog trenutka i da sitnim koracima prepešačim taj put zbunjenosti. Naposletku se nađem na raskršću svojih nadanja i realnosti u kojoj obitavam, ali nesposobna da donesem pravičan sud. Ni sama više ne znam da li ga volim ili prezirem jer je granica između ta dva osećanja vrlo tanka. Jedan pomaknut pion na šahovskoj tabli vremena je dovoljan da izvitoperi rezultat dugotrajne partije. Ali, najčudnije je to što ona nastavlja da traje uprkos previranju duševnog raspoloženja. Osećam se kao da se nalazim na beskrajnom bespuću koje nema razrešetka, kad ono, baš tad se pojavi kraj. I ja i dalje ostajem nema i bez snage da se pobunim nad ishodom još jedne runde života. Mogu samo da sanjarim o drukčijim završecima i da se nadam da će sutrašnji dan doneti novu pobedu nad prevrtljivim sopstvom koje nazivam životom.

I tako ja nastavljam da posmatram svoje ispružene dlanove u nadi da ću u brazdama odgonetnuti naslute svoje budućnosti. Nastavljam da sanjam jer samo to mogu da činim, uprkos svim zlostima i svim zaludima svog neprocenjivog uma. Preostaje mi samo da sanjam, jer snovi nemaju ni početka ni kraja, naročito kada se uporede sa beskrajem ljudskih duša. Ali uz svaki moj zaključak dolazi sumnja jer znam da je krajnje ništavan onda kad se upari sa beskonačnošću postojanja. Na tren uvidim da ništa nije crno ili belo, da je sve razmazano bojama za koje ne postoje opisi u rečniku. Mogu samo da se potrudim da te neodgonetljive sile opišem i suzbijem u brojive karaktere alfabeta za koji ne postoji jedinstveni šifrarnik. Mogu samo da se izrazim, i ništa više. Mogu samo da osećam, i ništa više. Mogu samo da mislim, i ništa više. I da li je to dovoljno, ja ne znam. Mogu samo da se nadam da jeste.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s