Izrađivač kalendara

Sun Ce je sedeo za svojim stolom kao što bi svakoga dana činio. Razvijeni pergamenti pred njim protezali su se do ivice stola i prelivali se u beskraj. Tako mu se barem činilo. Jer beskraj je bio doseg njegovog vidika i on je bio njegov izaslanik. Odmalena školovan da vidi dalje no drugi, on je svoj zanat nosio sa sobom kud god bi se zaputio. Sudbina bejaše njegova večita pratilja, čak i onda kada je bio za njenim stopama. A to se zbivalo često, ponekad i svakodnevno. Nikada nije upitao svoje roditelje ni učitelje otkuda njemu taj blagoslov. Izgleda da nikome nije bio pojmljiv uprkos njegovom svestranom zalaganju da otkrije koren svoje suštvenosti.

Godine su mu prolazile u radu na naziranju nepojmljivih tokova sudbine koji neprestano zasipaju čitav rod i uzrokuju njegovo preuređenje. Sun Ce je bio jedan od retkih koji su mogli da očitaju neshvatljive tokove sudbine koji oblikuju ljudsko postojanje. Prenosio je svoje uviđaje na najbolji način za koji je bio sposoban i podučen. U nepreglednim, i pod vodom utopljenim poljima, on je prebirao po zrnima pirinča i iščitavao njihove neznačajne doprinose ljudskom postojanju. Teškim mastilom je iscrtavao predznake prirode na usahlom papiru.

Plodne godine, periodi suše i nenajavljene poplave oblikovali su se u znakove poznate samo pismenima. Takvih je bilo malo, ali u dovoljnom broju da razumeju i tumače njegov izuzetni talenat. Šačica ljudi bila je dovoljna da nahrani njegov narod i on bi se njima klanjao, podvijao bi se njihovim prohtevima i zadovoljavao njihove radoznalosti. Sun Ce je bio službenik bez radnog veka, osuđen da večito služi i da nikada ne potražuje korist u sopstvenom poretku.

U pozlaćenoj odaji seoske straćare, pušio je svoju dugačku lulu i slušao glasove koji su mu pojili. Sedeći prekrštenih nogu na utabanoj zemlji, odupirući se karličnim kostima o rogozinu držao je svoju kičmu pravo gledajući u polje koje se pred njim prostiralo. Osluškivajući vihor vetra koji je zanosio zelene travke, pisaljkom je oslikavao reči koji su mu duhovi šaputali. Iako je tišina sada ispunjavala njegov dom preko deset godina, on nikada nije bio sam. Okružen nevidljivim silama prirode, ćutke je podnosio svoju sudbinu.

Uvažen među običnim ljudima kao čovek od znanosti i nepogrešivosti, opstajao je u svojoj ćudljivoj čamotinji. Spavao je veoma malo, tek par sati da njegovo telo okrepne, a onda bi se u svitanju ponovo posvetio nemilom zadatku proricanja sudbina čovečanstva. Njegova jedina nedaća bila je ta da ne sme svoju sposobnost upotrebiti za sopstvenu korist. I poštovao je taj namet, kao što je poštovao svoj jedini blagoslov oličenim u sinu jedincu.

Sun Li bi već bio mladić od dvadeset i šest godina. Imao bi belo lice nošeno na širokim ramenima razvijenim usled vojevanja u službi velikog kineskog naroda. Na plećima bi ponosito nosio odlikovanja borbenih podviga kao opšteprihvaćena svedočanstva muškosti. Osvojena zrelost ogledala bi se u njegovom čvrstom stavu koji bi se raspršio pri jednom jedinom osmehu. A za taj osmeh je vredelo živeti jer je to bio krik pobede nad smrću koja je uvek lebdela među svetinom. Barem ga je tako Sun Ce zamišljao budući da za svih tih deset godina nije primio nijednu vest o svom sinu.

Pomiren sa time da je njegov jedini potomak negde u tuđini, potpuno sam i prepušten sudbini, duge dnevnice ispunjavao je poslom. Srećom, tumačenje treptaja vremena je bila Sun Ceova doživotna dužnost. Ponekad, dok bi prelivao listiće čaja, prisetio bi se svojih početnih dana očinstva. Dečiji smeh odzvanjao bi njegovim ušima i gušio se u nepoznanici sutrašnjice. Vrelim gutljajem otklonio bi svaku sumnju u veru da je njegov podmladak zdrav i čitav.

Ti retki trenuci predaha predstavljali su jedini njegov beg iz nemile sadašnjosti. Zavirijuči daleko u prošlost, Sun Ce je iznova pronalazio nove puteve postojanja. Zarobljen u izbledelim uspomenama, opirao se struji smenjujućih tokova života kojima je bio prepušten. Nošen talasima dalekih mora, prepuštao se ustajalom vodotoku sećanja. Zagledajući dno šolje zavirivao je u tokove van njegovog domašaja, a zatim bi ih u jednom gutljaju ćutke ispio.

A ćutao je podugo jer su njegova potajna nadanja ostajala duboko skrivena od očiju svijuh, pa i samog sebe. Izuzimajući njegovu urođenu veštinu, sagledavan spolja on je bio samo jedan običan čovek u potrazi za srećom. Baš poput njegovih ubogih sunarodnika, on je takođe sanjao o velikoj ljubavi, o bajnom potomstvu koje je tek trebalo da iznedri darove postojanja. Sanjao je neobične snove i maštao o neposećenim predelima koj je njegova duša mogla samo pogledom da dodirne.

Ponekad bi se našao obuzet svakodnevnicom i tada bi uživao u tim tihim časovima saglasja sa prirodnim tokom bivstvovanja. A katkad bi zalutao u nedogled sopstvenih izmaštaja o budućnosti koja je bila daleko svetlija nego njegova predviđanja iste. I prepuštao bi se njima, oglušujući se o tragove kajanja koji su se nazirali na rubovima takvih oseta.

Iako je sunce tih dana sijalo žarko nad prostranim plavetnilom neba bez ijednog oblaka, Sun Ce se radovao sinjim pomračenjima na kraju horizonta. On je oduvek bio, i ostao, čovek u službi naroda, i nije joj se protivio. Pronalazio je utehu u malenim stvarima koje su bojile svakidašnjicu u tonove neprepoznatljivim nikome osim njemu. Opijen sopstvenim snoviđenjma, on je tragao za istinom koja je bila van svetovnih okova nanizanih dana. Tmina i svetlo smenjivali su se uporedo sa njegovom voljom za životom. I tome se nije protivio, ni najmanje. Malodušni ljudi pozavideli bi na toj osvojenoj smirenosti, ali ne zadugo, jer bi ubrzo okusili gorčinu tog ustaljenog poretka.

Jednom se u selu beše pojavio vrač koji je obećavao više no što je mogao. Isprva dočekan oduševljenim usklicima, ubrzo se našao na meti zagonetnih pronicača sudbine koji su tumarali po zemaljskoj kugli. Moglo bi se reći da je najveći Sun Ceov talenat bio taj da ostane neprimećen u gomili onih koji su sebe predstavljali kao donosioci sudnjih odluka. Njegova kalendarska pisanija bila su odviše štura za pompezne podvige koje su takvi naricači pripovedali sušnim ušima vernika.

Sun Ce je bio rođen za ulogu čoveka koji dopušta da njegova dela govore više od njegovih reči. Stoga, uživao je trajno poštovanje sapatnika koji se obreše na istom putešestviju kao i on sam.  U svojim privatnim memoarima, Sun Ce je beležio uspomene pređašnjeg života; jednog života daleko od njegovog trenutnog položaja. Bojio je prizore nekih drugih vekova, i opisivao šarenolikim paletama ono što je snivao u crno- belim tonovima. Bledoliki potezi kičice na razvijenom pergamentu predstavljali su jedini dokaz njegovih zvezdanih putovanja.

Snivajući o predelima van njegovog domašaja, on je nazirao tragove beksraja koji su čučali na rubu univerzuma. Ispostavilo bi se da su te tragovne zabeleške istinitije od svega što je okruživalo veliki kineski narod. Uživao je čast među okupljenim seljanima, a mario je jedino za svog potomka od kog nije čuo ni pisane reči, a kamoli tek one usmeno prenešene.

Osam godina samoće projezdilo je brzinom šapata, ali ove poslednje dve nikako da prođu iako je za njih bio sasvim spreman. U poslednje vreme, češće no pre, pokušavao je da vrelim sakeom ispere gorčinu koja se beše ugnjezdila u njegovom srcu, a koja se najviše osećala u usnoj duplji prepunoj očekivanja. Obični ljudi nisu bili svesni njegovog mučenja u sprezi sa slabošću ljudskog roda koja bi se mogla sažeti u jednoj reči: gordost.

Taj grimizni oset najveće ljudske slabosti davao je izrazit kolorit Sun Ceovoj duši koja je inače nastojala da bude, i ostane, sasvim prozirna. A to je bila ujedno i njegova najveća mana, ali i glavnica snage iz koje je crpeo sve blagodeti sopstvenog dara proviđenja, a koja će se pokazati fatalnim za njegovo postojanje.

Jednog kišovitog dana usred monsunskog perioda, oprhvan dosadom nakon što je dovršio ispisivanje kalendara za naredni mesec, Sun Ce se našao pred iskušenjem. U trenutku slabosti, a možda i pod dejstvom suvišne čašice sakea, oglušio se o zavet na koji beše obavežen rođenjem. Misao koja mu se tako često pojavljivala u mladosti, a koja je prolaskom vremena postepeno jenjavala sve dok nije sasvim nestala, sada se ponovo našla pred njegovim pragom i tiho mu pokucala na vrata. Isprva tek kao jedva čujno grebanje, da bi se zatim začula kao tri jasna otkucaja.

Drvenasti zvuk nastavio je da odzvanja skučenom kolibom od trske dugo nakon što je Sun Ce dlanovima prekrio uši. Odlučio je da ostane u tom položaju sve dok nemili upad more ne prođe, a kada se uverio da više ničeg nema sem tišine i njega, spustio je ruke uz duboki izdisaj. Tada se vrata širom otvoriše uz tresak, a ledeni vetar uskovitla listove hartije i obori pergamente sa stola. Gledajući kako se pisaljka kotrlja do njegovih stopala, Sun Ce je namah pridigne, uhvati jedan od lebdećih papira i sede za sto da piše.

Iscrtavao je znakove sve dok mu nije ponestalo mastila, a onda je počeo da vlaži kičicu pljuvačkom. Mahnito je povlačio linije gore-dole, levo-desno, zastajkujući samo da jezikom pređe preko oštrih čekinja pisaljke. Sunce je već odavno bilo zašlo kada se iznureni starac sručio na rogozinu i tvrdo zaspao.

Sutradan je došlo po svom uobičajenom toku. Sun Ce se probudio ukočenih leđa što nije bilo neočekivano za njegove godine, kao i za položaj u kojem je bio zaspao. Blago ukočenih udova pridigao se na špicaste laktove i pogledao u evropljanski sat na pisaćem stolu. Ne samo da je to bio jedini predmet modernog doba koji je posedovao, već i poslednja stvar koju mu je sin darovao pre polaska u službu. Deo Sun Ceovog jutarnjeg rituala bio je da navija tu polovnu starinsku napravu, misleći sve vreme dok je to činio, na sina jedinca koji se ko zna gde vucara po rastućem prostranstvu kineskog tla.

Prisetivši se obećanja samom sebi da će taj sat navijati sve dok se njegov sin ne vrati  domu, Sun Ce se preostalom snagom pridigao na svoje kratke, krive noge i posegao za oprugom za navijanje. Okrenuvši tri puta pozlaćeni ključ, začuo je škriputavo zujanje zupčanika i osetio jezu kako prožima njegovo telo. Sa poslednjim zaokretom prekorio je samog sebe za sinoćno nedolično ponašanje, a onda je nastupila prava panika.

Ovlaš je pogledao u zgužvane pergamente pored asure sa pulsirajućom knedlom u grlu. Jedva da je progutao gorku pljuvačku kada je kleknuo na kolena i dlanovima prigrlio rasute listove hartije. Dvoumeći se da li da ih pogleda još jedanput pre nego što ih iskoristi za potpalu, nesvesno je počeo dugačkim noktom malog prsta da češe unutrašnji deo dlana.  Grebanje je bivalo sve snažnije tokom tog minuta dok se lomio da li da poslednji put pogleda u predskazanje sopstvene sudbine pre nego što završi u večnom plamenu.

Graške znoja počele su da se ore na njegovom čelu dok mu se nokat sve dublje zarivao u izbeljenu kožu dlana koja je počela da se stapa sa njegovim pobledelim obrazima. Skupio je usne i otrgao je poslednju stranicu zastranjenog rukopisa. Krajičkom oka je uspeo da protumači poslednje znakove, a potom je pogledao u nakrivljeni zidni kalendar. Sa užasom treptajući na njegovim skupljenim usnama, ispustio je jedan duboki uzdah. Odjednom njegove grudi prekri topao talas zadovoljstva pomešan sa ponosom. Utvrdišvši još jedanput tačnost datuma, kratko se osmehnu a zatim zafrljači listove u britku svetlost ognjišta. Ozarenog lica i sa smirajem u duši, Sun Ce prilegnu u svoju, od bambusa isprepletanu, stolicu i sa izrazom apsolutne sreće na licu utone u duboki san.

Sunce je već uveliko bilo zašlo kada je neko pokucao na vrata. Tup zvuk razlio se među suhim zidovima sojenice, a zatim je nepoznata prilika smelo otvorila improvizovana vrata pred sobom. U sobu je kročila stamena figura mladića sa srebrnim odličjem na sred svojih razvijenih grudi. Vojnička odora se zatresla poput ribljih krljušti pri njegovom koračaju unutra. Obuhvativši jednim sokolskim pogledom unutrašnjost trošnog doma, Sun Li ugleda svog oca kako spokojno sedi u svojoj fotelji, neometenog u večnom snu.

1 Comment

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s