Brojilac

Bio je to jedan usamljeni četvrtak kad se obreo po ko zna koji put pred vratima kuće sa brojem četrnaest okačenim o klin gvozdene kapije. Otvorio je vrata povukavši rezu sa unutrašnje strane i kročio na popločanu stazu prekrivenu lišćem. Osećajući pod tabanima nepravilne gomilice natrulih listova hrasta koji je natkrivao dvorište, zaključio je da vlasnici nisu tu. Ko zna gde li su i šta rade u ovom trenutku, kratko se zapitao, a zatim se uputio kao poznatom odredištu.

Iza stepeništa koje je vodilo do ulaza u kuću nalazilo se brojilo za struju, jedno od mnogih na njegovom spisku koje treba očitati. Iako to nije bio bog zna kako interesantan posao, ipak je nalazio izvesno zadovoljstvo u tim izletima. Najdraža mu je bila upravo poseta porodičnom domu kojem nije imao pristupa više no dozvole da slobodno korača njihovim dvorištem. Kada je došao do elektro-ormara, izvukao je aparat iz unutrašnjeg džepa kožne janke koju je bio nasledio od svog oca, sada već odavno upokojenog pilota. Iako je bilo suviše hladno za nju tog jutra, on ju je ipak navukao na svoja ramena jer eto, sentimentalnost ne uzima u obzir vanjske temperature, a vrlo moguće ni duševno stanje onoga koji je nosi.

Dok je držao psion u levom dlanu, prsti desne ruke automatski su posegli za limenim vratima strujnog ormara koji se nalazio daleko od očiju svih, pa i samih vlasnika. Možda je to bio jedan od razloga što je prihvatio posao očitavanja  brojila za firmu “Sekvest emplojment”. Najposle, to je bio socijalno prihvaćen razlog da zadire u nečiju intimu, svakako ne direktno, već preko petocifrenih brojki, što je zadatak činilo još zanimljivijim.

Dok je stajao ispred otvorenog sivog ormarića pitao se koliko će dugo moći da obavlja ovaj posao pre no što mu savest kaže da je bilo dosta lakomislenog zaokupljivanja, ne samo trenutno, već i za čitav život koji tek treba da se raspostre pre njim. No, potrebno je usmeriti um na današnji zadatak, a to je upravo ono što on odučuje da učini. Povezuje tanki kabl u čitač i počinje da na izlizanoj tastaturi tapka brojeve koji mu se najednom učine neprepoznatljivim.

U svim tim osmicama, trojkama, šesticama, četvorkama i jedinicama on vidi samo slike nekog davno izgubljenog života koji se ne može obistiniti u sadašnjosti. Jer prošlost je prošlost; svaki proživljeni tren postaje njegov deo i biva progutan u beskraj koji nije kružnog toka, kao što mnogi naučnici tvrde. Njegov je svet pravolinijski, iako to prkosi zakonima fizike i svemu što je učio i naučio, i svemu što će bezmalo doći na njegov prag spoznaje, hteo on to ili ne.

Dok uredno utiskuje brojke koje vidi pred sobom, on se pita koji je njegov lični broj jer mora biti da je svakom biću dodeljen jedan, makar on bio nečitak ili pak neparan. Zatim se osvrne na pitanje šta je to što u neparnim brojevima uznemirava nečiju dušu, što se javlja u literaturi kao simbolika i što se provlači u snovima koji ostaju nedokučivi. Vrlo je moguće da aritmetika ima sopstvene tokove postojanja i da je, nalik sudbini, podložna raznim tumačenjima, za šta on zaključuje da sada nema ni dovoljno snage ni vremena da se tim pitanjem podrobnije pozanima. Zato nastavlja da zdušno utapkava ono što vidi pred sobom, pa makar to bile skalarne sene njegovog bića, ili pak ljudskosti, ako se tako nešto može izraziti brojčano.

Pa ipak, eto njega u kožnoj jakni i sivom radnom odelu kako očitava nečije kriptovane živote iako nikad nije poželeo niti tražio takvu odgovornost. A nije li to možda suština postojanja, pomisli on kad unese poslednji broj sa brojila i izvrši pritisak na taster ENTER. Jer šta je on do jednog običnog beležnika potrošačkih navika, svojevrsnog voajera u tuđe obrasce i ponašanje.

Neki bi mogli pomisliti da nema ničeg posebnog u mernim jedinicama instalacija propisanih zakonom, no oni bi ipak bili u zabludi. Daleko od toga da to znači da je on u pravu, ali ipak se čovek mora zapitati dokle seže granica njegove intimnosti, zar ne? Jer u ovom visoko kontrolisanom društvu jedini spas predstavlja potraga za onim iznutra, u one skrovite kutke ličnosti koji godinama, pa čak i decenijama čuče neotkriveni, sem u kakvim životnim preinačenjima ili izmenama svesti.

Upravo tada mu mozak zapodene jedno suptilno osećanje mržnje prema svemu što je nepostojano i varljivo, svega što je poput osećanja. Gnuša se tuge i besa jer ih smatra slabošću, iako je to protvrečno njegovom delovanju, a vrlo moguće i ponašanju (ipak sebe ne može spolja sagledati, ma koliko se u tome trudio). A kada bi neki psihijatar posmatrao njegovo delovanje zaključio bi da nema ničeg u vezi da njim što je izvan graničnika normale iliti “knjige bolesti”, kako je on od milja naziva.

Jednom je i bio u poseti psihijatru. Priseća se doktora koji je dugo listao debelu knjižurinu ne bi li tako nabasao na njegov problem, ali nijedna stavka se nije stopostotno poklopila sa njegovim duševnim stanjem. U kliničkom smislu, on bi mogao biti okaraterisan kao “hiper senzitivni nervni poremećaj kognitivnih sposobnosti”. Nešto nalik ublaženoj formi šizofrenije koja je tek u povoju, ali s obzirom na to da nije imao genetske predispozicije (iliti mentalne kvalifikacije, kako je on to lepo sročio u svom umu), otpisan je kao jedan od mnogih slučajeva prožetih egzistencijalnom krizom.

Ali, kako se on, jedan mladić u kasnim dvadesetim godinama, može porediti sa preživelim koncetracionog logora? Kako? To je njegovo pitanje svetu, svojim nadležnima, svim nepozvanim sudijama njegovog ponašanja kao i nepristrasnoj poroti koja nastavlja da obitava u njegovom umu. Onda kada mu se sve zamuti pred očima dok gleda dva reda od pet cifara, on usmeri pogled ka zatvorenim vratima kuće na kojim visi upleteni, sasušeni venac.

Da li taj venac najavljuje buduću pobedu što tek treba da se pred njim prostre ili stoji tu kao simbol podrugljivog ruganja slabićima? Pošto odbija da prihvati sve što je odrešito i konačno, na crtu površne pameti izađe mu lik poslednje devojke s kojom je izašao na sastanak. Zašto baš to sećanje, pita se. Možda jer mu je ljubav, za razliku od sreće, naizgled dostižnija? Možda, nije sasvim siguran šta o tome da misli.

Ne, to nikada ne bi mogla biti prava ljubav jer je bila isuviše izveštačena, isuviše određena, isuviše očita za njegov mehanizam samoodbrane koji je tako dugo bio negovao (maltene čitavog života). Uprkos čitavom logičnom toku koji se maločas odvio u njegovom umu, nešto u njemu se izvitoperilo i pobunilo protiv takvog crno-belog zaključka. Neka siva zona je promoljila svoju glavu i šaputala mu svoje prikrivene slutnje u njegove načuljene uši.

U nadi da će odagnati nespokojstvo koje ga beše obuzelo pred limenim krilom ormara, on je uneo poslednju brojku za danas i pritisnuo ENTER. Jednim šturim, ali odlučnim pokretom časkom je zatvorio otškrinuta vrata nesvesnog. Spakovao je svoj uređaj u stražnji džep labavih pantalona i osvrnuo se iza sebe. Nije bilo nikoga ko bi mogao prisustvovati njegovom trenu samopreispitivanja, i to mu je pružilo privremeno spokojstvo, ali i udahnulo nadu. Nadu da će jednog dana pronaći odgovor na pitanje koje ga muči od kako je ugledao svet i koje ga nikada ne napušta, ma koliko brojeva da očitava.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s