More i njegovi valovi

Na pučini je sve izgledalo drugačije.

Krovovi seoskih kuća na brdu, glave nekolicine kupača nedaleko od obale, čak i brige koje je ostavio za sobom na kopnu. Sem njega, postojali su jedino šum vode koji se obrušavao na pramac čamca i siktanje galebova koji su obletali visoko iznad.

Beše isplovio tik pred zoru dok je mrak još uvek obavijao sve što je mogao sagledati pogledom. Dovijao se kroz valoviti primorski predeo, šuštao među tankim iglicama borova i zavlačio se ispod pragova kuća, nežno se smeštajući među usnulim meštanima grčkog seoceta.

On je gurao svoj čamac kroz plitku, od dana još uvek toplu vodu, podupirući se širokim stopalima o meko peskovito dno. Svakim korakom nalazio se sve dublje u mračnoj vodi, a kada mu je došla do pojasa hitro se uspeo na pramac ribarskog broda. Zakoračio je u drvenu školjku koju je poznavao od pamtiveka. Krupnim šakama zgrabio je drške vesala koji su visila poput mrtvih riba i brzim, ravnomernim pokretima udahnuo im je život.

Mora da je bilo prošlo pola ure dok se nije našao među dubinama koje nude prigodni ulov, ali ga istovremeno nikada ne obećavaju. Sunce je počelo polako da se uzdiže, terajući mrak u kutke horizonta i najavljujući početak još jednog dana. Nebrojeno puta je Nikos bio isplovio u zoru, po mnogo lošijem vremenu od jutrašnjeg, ali ovaj put nešto mu se dojmilo drugačijim. A možda je on bio taj koji je promenjen, pa mu se sve činilo novim.

Osluškivao je zamahe vesala ušima neiskusnog moreplovca i posmatrao useke koje je čamac pravio u vodenoj površini očima čoveka koji nikada nije napustio kopno. Vlažan vazduh nakostrešavao je tamne malje na njegovim snažnim podlakticama, a miris soli golicao mu je raširene nozrdve. Udisao je punim plućima tminu koja je bila na izmaku snaga i koja je činila da njegovo srce blago treperi. Odao se tom neponovljivom osećaju, a onda je shvatio šta se sa njim zbiva. Po prvi put se bojao. Ne za sebe, nego za svoj život koji je ostavio iza se onog trenutka kada se otisnuo u beskrajno plavetnilo.

Ritmični pokreti bacili su ga u stanje blage hipnoze i sada se njegov um mogao neometano posvetiti sopstvenim mislima. Daleko od toga da Nikos nije razmišljao o sebi, o tome ko je i čemu teži, ali takve pomisli bi retko prevagnule pri odlukama koje je svakodnevno donosio. On je bio ribar, kao i njegov rođeni brat, baš kao što su njegov otac i deda bili pre njega. Poznavao je more i svo bogatstvo koje ono može da iznedri, krajnje granice slobode koju može da pruži, ali i naročitu promenljivost koja se ne može uporediti ni sa kojom drugom. Preživeo je teške bure i strahovite trenutke očaja u njima, i nebrojene časove samoće u izvanredno mirnoj morskoj površini. Ali sve se to činilo ništavnim prema onome što maločas beše doživeo.

Uprkos svom iskustvu i dobrom glasu koji je uživao među svojim pozivom, on se i dalje osećao strancem. Doduše, mnogo manje na pučini negoli na stamenom tlu koji je nazivao svojom domovinom. Poštovan među svojim sunarodnicima, uvažavan među ljudima njegovog sloja, Nikos je svoje dane i noći provodio onako kako je to bilo određeno da čini. Nije imao prava da se pita, a čak i da je takvo pravo posedovao, on to nikad ne bi ni učinio. Nije bio čovek koji dovodi u pitanje okosnice preživljavanja, ma kakve one bile, dobre ili loše. A istina se nalazila daleko od te dve krajnjosti, zauvek ugnjezdena među onim što počiva u između njih.

Osrednji je bio njegov stas, osrednji je bio njegov lik, jedino što se na njemu dalo istaći bilo je njegovo baratanje plovidbom. U tome je bio prvi u svom selu, i mada to nije bilo neko naročito dostignuće, ipak mu je donosilo sitne koristi koje su činile težak ribarski život podnošljivim. Sa zemljoradnicima je razmenjivao ribu za povrće, a od trgovaca je dobijao neophodno oruđe u zamenu za usluge održavanja njihovih plovila. Poneki voćkar bi mu katkad poklonio korpu punu sveže ubranih agruma ili pak slatkih smokvi i lubenica iz čista mira, obično nakon nedeljne službe. Duboko religiozni meštani obavljali su svoju svetu dužnost prema manje srećnima od sebe, najčešće pred velikim praznicima.

Iako Nikos nije bio vernik, primao je njihovu naklonost ne toliko iz nužde koliko iz straha da ne uvredi božanstvo koje bejaše odgovorno za sve što je bilo stvorilo, uključujući i more od kojeg je živeo i zarađivao. Ponekad bi otišao u paraklis da zapali jednu sveću, naročito ako bi od starijih mornara začuo glasine o predstojećoj buri ili ako bi i sam rastumačio predznake nevremena koje se uvek negde spremalo.

Sa takvom zebnjom u duši on se tog praskozorja otisnuo na pučinu, nadajući se ne samo ulovu već i uspešnom povratku natrag na suvu zemlju. Kiša nije bila zasula suvu zemlju čitava dva meseca i ratari su postajali sve uznemireniji. Ta nervoza širila se selom poput kuge koja beše nadošla sa doseljenicima davne 1778. godine i čija je pošast skoro uspela da sravni sa zemljom. Međutim, to se nije dogodilo, o čemu svedoči viševekovno postojanje njegove loze.

Paraklidisovi potomci su oduvek bili poznati po svojoj fizičkoj izdržljivosti i to se nije dalo promeniti do današnjeg dana. A preživeli su sve, od pomenute kuge, do brojnih piratskih napada, čak i pošast kolere i sličnih tropskih bolesti koje su iznova dolazile sa strancima koji bi kročili na Nikosovu ostrvsku zabit. Niko nije mogao pretpostaviti da je ono što je očuvalo Paraklidise bilo ne samo telesna snaga, već i nepokolebljivost njihovog instikta samoodržanja.

O tome će se ispredati priče uveliko nakon Nikosovog života na zabačenom gradiću po imenu Mitilini, u narodu poznatijim kao ostrvo Lezbos. I baš kada je Nikos isplovio u još jedan trenutak rađanja novog dana, za sobom je ostavio sve kopnene brige i zaputio se u čar morske nepoznanice. Nije bio svestan da njegov odlazak u daleki horizont pomno posmatraju ženske oči kakve nikada do pre ne beše susreo.


Despina je probdila čitavu noć ne bi li sagledala njegovo putovanje. Zatim je odlučila da ostane skamenjena do prozora sve dok se on vrati. Bila je rešena da naredne časove provede poput karijatide koja ponosno nosi svoje breme na glavi sve dok ne sagleda tragove njegovih stopala ocrtanih na finom pesku.

Zaklela se u to celom svojom devojačkom dušom, prinoseći na oltar bogova venac ispleten od ljubavnih osećaja. Jedino nije uspevala savladati nemirnost ruku koje bi menjale položaj u skladu sa njenim stanjem. Znale su čas stajati prekrštene na grudima, čas olabavljeno pored bedara, čas pridignute uvis u molitvi.

Posmatrajući daleki horizont sa lučnog prozora svoje kule i jednu usamljenu barku pod svetlošću mesečine, ona je napokon poverovala u raspredanja mudrijih od nje. Ljubav je za nju do tada bio samo pojam ispleten od stihova i strofa engleskih romentičara. Bajron, Kits i Šeli pravili su joj društvo u ispraznim satima samoće na koju je bila osuđena kao kći čoveka koji se pitao o svemu na ostrvu, sem o svojoj jedinici.

Iako je njeno osuđeništvo bilo odavno prihvaćeno među stanovništvom, ipak se i dalje osećala kao da ne pripada tom mestu i vremenu baš poput njene najdraže pesnikinje Sapfo. Samo što je Despina, za razliku od nje, bila opčinjena muškim rukama za koje se nadala da će je jednog dana ursdno prigrliti. Na njenu nesreću, njena načitanost i lepota nisu išle ruku pod ruku.

Tamne kose, visokog stasa i prodornih očiju, odbijala je prosce koji su tokom prvih godina bili mnogobrojni, a zatim su se počeli rasipati poput zrnaca peska na vetru. Sa svojih dvadeset i osam godina bila je obeležena kao usedelica, a kada je napunila trideset i sama je zauvek otpisala svaku mogućnost da će se njena sudbina promeniti.

Uprkos svojoj stigmi koju je dostojno nosila, Despina je bila naveliko poštovana, ako ne zbog svoje pameti i učenosti, onda barem zbog svoje čednosti, koja je oduvek bila visoko vrednovana osobina ženskog roda. Nasmejavši se ovlaš na pomisao šta bi njeni roditelji rekli kada bi je videli kako sada bdi nad onim koji možda neće doći, ona ju je nepokolebljivo otpozdravila odmahivanjem glave. U pokušaju da od sebe otera neizrečena strahovanja i potmula očekivanja, predala se jedinoj stvari koju je mogla u tom trenutku činiti, a to je bilo da čeka.

Vreme je, naravno, odmicalo sporim i tromim korakom poput onog za davljenika koji biva nasukan na obalu.Prisetila se lica nekolicine njih koje je uspela da blagovremeno primeti u uzburkanim morskim valovima i time postala saučesnik u njihovom izbavljenju od sigurne smrti. Zbog toga su joj stanovnici pridoneli nadimak “Gospa od spasa”.

Kada bi joj neki meštanin uputio opasku na račun njene pronicljivosti, ona bi samo slegla ramenima i odgovorila da obavlja svoju dužnost budući da živi na vrhu brda, pa stoga vidi više no iko drugi. Uperivši svoj pogled nazad na vanjsku realnost, suočila se sa strahom koji je bio utro svoj put uprkos njenim naporima da ga zaustavi.

Prikrao se nemilice jedne subotnje večeri kada je šetala promenadom pokraj mora. Nosila je dugačku haljinu u boji slonovače, preširoku za njeno mršavo telo, ali utegnutom tako da prikrije sve njene manjkavosti u plodnosti. Sitne grudi, napupele poput u devojčurka, odizale su se u ritmu sitnih talasa koji su zapljuskivalji popločanu obalu. Njen usporeni hod otkucavao je u ritmu časovnika na crkvenoj kuli, a odjek njenih potpetica se probijao kroz gužvu, odzvanjajući naširoko u njegovim ušima. Zauzet ribanjem čamca od prilepljenih crnih školjki, Nikos nije primetio njenu prisustvo sve dok mu nije zaklonila oskudnu svetlost uličnog fenjera.

Podignuo je svoju glavu, otkrivajuči stisnute usne i užarene jagodice čija je oštrina u jednom mahu probila njeno srce. Senka ga je odvratila od zadatka, pogledao ju je samo jedanput, a zatim se vratio svom poslu. Ona je produžila dalje, trudeći se da prikrije blagi poskok među svojim nedrima i nesigurnost potonjih koračaja. Položila je prste na svojim ružičastim usnama u pokušaju da priguši krik koji je strujao njenim telom u potrazi za izlazom. Posledica je bila ta da se na mah zagrcnula pa je tako bila primorana da iskašlje sve nedostojne misli koje su se maločas obrele u njenom umu.

“Gospođice, da li ste dobro?” začula je duboki glas iza leđa.

“Jesam, nemojte da brinete. Samo mi smeta suv vazduh” opravdala se, svesna neistinosti njenog odgovora. Gromki smeh se osuo iza njenih uspravnih leđa.

“Ne vidim šta je smešno” odbrusila je pognutoj prilici na koju je usmerila silinu svog pogleda.

On se najednom uozbiljio, i poput čoveka ošinutog bičem, odbranio se rečima: “Nisam ništa zlo mislio, gospođice, samo mi je neobično što vam suvoća vazduha smeta u noći koja se doima nikad vlažnijom.”

Čuvši njegov odgovor, nepozvana mržnja razleti se njenim grudima naterajući je da diše brže i teže nego ikada do tada.

“Ko ste vi da sudite o procentu vlage u vazduhu kad verovatno ne znate ni svoje ime da sročite?!” odbrusila mu je žešće nego što je mislila da čini. Nikos se odjedared posrami pod istinitošću pretpostavke, pa jedva uspe da izusti tiho “Izvinjavam se”.

Primetivši zamuckivanje u njegovom glasu, Despina se oseti posramljenom pa tako uspe samo da pogne glavu, u nadi da će nesrećni mladić ispravno protumačiti njenu ojađenost zbog upućene mu rečenice. Ipak je nevaspitanost bila nešto čega se krajnje grozila, a sada se našla u prilici da je ona njen dostojni isporučilac. Uspela je da smogne snagu da prkosno klimne glavom u znak prihvatanja njegovog izvinjenja. Produžila je svoju večernju šetnju tištena kajanjem usled nepravednosti koju beše sručila na tek iznedrenom muškarcu, kudravog i crnim poput njene savesti.


Njihov sledeći susret dogodio se uoči svetkovine koju je selo decenijama beše praznovalo. Bio je to praznik svetog Nikolaosa, zaštitnika pomoraca i ribara, ali i svih putnika koji traže sopstvenu sudbinu izvan granica ugodnosti. Najveći, a ujedno i jedini trg bio je preplavljen nepravilnim kretanjem mase i ispraznim žagorom gomile. U čitavoj zbrci koja se odvijala oko njih, Nikos i Despina su se obreli rame uz rame, oboje podjednako uplašeni nalik čoveku koji po prvi put ugleda svoj odraz u ogledalu. Nesposobni da izuste šture reči prikladnog pozdrava, stajali su par minuta jedan naspram drugoga. Kao da su povezani nekom nevidljivom niti, njihovi pogledi ostali su prilepljeni čak i nakon što je Kapetanija sa svojom dečurlijom ušetala pravo u njihov prostor.

Iako omeđeni ovim iznenadnim upadom prizemnoga, duhovna povezanost koja je proisticala mnogo pre nego što su oboje rođeni uspela je utvrdi svoju trasu u njihovim dušama.Dalji sled događaja samo je potvrdio ono što su Nikos i Despina već oduvek znali, a to je da su oboje dve strane istog kovanog novca, istog onog koji će tek nakon njihove smrti promoliti svoju zlatnu glavicu na Lezbosu.

Kada se crkveno zvono posledni put zaklatnulo te večeri, uveliko su već bili jedno drugom u zagrljaju. Toplota se širila njenim telom istom brzinom kojom je Nikos disao, plitko i površno, tek toliko da ostane priseban da ne bi potonuo među mekoćom njenih milovanja. Negujući ovaj prolazni tren blagosiljanja, stajali su pri stražnjim vratima crkve, razmenjujući dodire sazdanih izvan ovoga sveta. Odjednom, on se povuče natrag ostavljajući je da lebdi sama na trošnom kamenu pod njenim uskim stopalima. Despina se začas spusti na njegovo tlo, neusiljenim korakom koji se jedino mogao meriti sa onim u njenom srcu. Skoro neprimetnim pokretom skloni sa svog lica nemirne vlasi raspuštene kose, a zatim ovlaš prisloni svoje usne na njegove. Beše to jedan kratki i nadasve nespretni poljubac, ali nijedno od njih nije mario za čudnovatost te iznenadne bliskosti.

Prisećajući se upravo tog vlažnog dodira koji beše podarila krotkom ribaru Nikosu, Despina je na jutrošnjoj pučini iščitavala nepoznate stihove jave i neispevane strofe zaljubljenosti.


Ritmično, kružno kretanje vesala u njegovim širokim šakama navodilo ga je na razmišljanje. Iako se svojski trudio da odagna nepoželjne misli daleko od sebe, našao se nemoćnim pred izmaglicom koja se zmijovito izdizala oko njegove barke. Ulovljen među slanim isparenjima koje su golicale njegove raširene nozdrve, pokušavao je udahne svež vazduh zore čiji su svetlucavi zraci obigravali na stamenoj vodenoj površini.

Usmerivši svoj pogled u neprepoznatljivu daljinu, Nikosu se učinilo da prisustvuje samom rađanju nebesa. “Mora biti jedan mučan porođaj” bilo je sve što je u tom času mogao da smisli.

Otpustivši vesla tako da slobodno vise pored drvenastih oblina čamca, stegnuo je čvrsto šake ne bi li tako povratio svesnost. Zarivši nokte duboko u ispucalu kožu dlanova, osetio je kako mu se duh vraća u telo. Opozvan kratkotrajnim bolom koji jedino može razbistriti mutno stanje ljudskog duha, tad se priseti poljupca koji se beše iskrao iz njenih punih crvenih usana i pronašao utočište među njegovim.

Pred svojim sklopljenim kapcima ugledao je još jedanput njeno izduženo lice, izobličeno pod blizinom kojom se saginjalo nad njegovim. Isprva golemo i potpuno neshvatljivo, ubrzo je uvideo da je sve samo ne zastrašujuće. Uživao je u vlažnoj sili koja se bejaše obrušila na njega poput mladog kopca na ostarelog poljskog miša. Zgrabila je svojim kandžama, nespremna da otpusti nejaki plen koji je maločas uhvatila. Prisvojila ga u jednom napadu, ostavivši ga da svesrdno priželjkuje još jedan ma kako poguban on postao.

Tek nakon što je Despina načinila svoj poskok u nepoznato i nestala u raspšenom trenutku koji su do maločas beše delili, on je osetio jedno preteće osećanje kako struji njegovim razvijenim plećima. Ugnjezdilo se dublje nego što je bio spreman da dozvoli, pa ipak je nastavilo da obitava u tom staništu, uprkos svim njegovim naporima da istera silu koja će se pokazati neodbranjivom, čak i za veštog moreplovca poput njega.

Upravo tu silu je bio prinuđen još jedanput da nosi na svojim plećima dok je ribario u tihoj jesenjoj zori, ukotvljen negde u moreuzu koje razdvaja sećanja od stvarnosti.


Sa snenim pokrovom i dalje prilepljenim na njenim dugačkim trepavicama, Despinin pogled sezao je dalje od onoga što je u tom času on mogao obujmiti. U daljini je rasaznavala plamteće titraje Sunca koje ponovo rađalo, spremno da iznova osvetli predstojeći dan.

Ipak, ceo je prizor posmatrala sa nekim zlosutnim osećajem koji je dopirao iz njene utrobe i bivao sve snažniji kako se plamena lopta uzdizala visoko na plavom nebu. Na mah bi joj se na horizontu učinilo da vidi sjaćenje tamnih oblaka, ali odlučila je da to pripiše svojoj nestašnoj mašti koja je išla ruku pod ruku sa njenim nežnim bićem.

Međutim, pola ure kasnije shvatila je da ono što se stvara na liniji između početka i kraja počiva sve više da nalikuje morskoj oluji. Usredredivši se na daljinu koju je jedva mogla rasaznati pod jarkim suncem, pokušavala je da pronikne u šturi predskazaj sivih paperjastih oblika koji su se okupljali u sve većem broju.

Iako u potpunosti nesvesna svog misaonog toka, predosećala je da taj prizor neće izaći na dobro. Uzalud se trudila da svojim moždanim talasima uputi upozorenje Nikosu na predstojeću buru. Našla se ponovno nemoćnom pred zadatkom da izmeni tok sudbine. Neodvajajući pogled sa zlokobnih oblaka nad modrim prostrastvom pred njom, pitala se da li je ikada bila sposobna da vidi dalje od ostalih. “Možda sam samo imala tu sreću da se nađem na pravom mestu u pravom nesrećnom trenutku. Čak i da su moje slutnje opravdane, Nikos ne bi bio prvi kojeg sam spasila od smrti… Zašto bih se onda brinula?”, pitala se.

Uprkos zdravom razumu koji joj se predočio u toj pomisli, Despina je počela da kruži uskom sobom brzim koracima. Ruke beše prekrstila pred sušnim grudima nastoječi da tako obuzda plač koji je već bio počeo da se promalja kroz njena stisnuta pluća. Osetila je takvu tugu da nije mogla da zaustavi svoj nervozni korak koji se kotrljao uporedo sa njom, pomno prateći je u promenama u ritmu i brzini. Dovijao se oko nje poput pustinjske kobre dobro utrenirane da na zvuk frule promolji svoju ružnu glavicu.Despina nije bila svesna da se upustila u vojevanje sa nepoznatim sve dok joj gromka grmljavina nije obelodanila svoje prisustvo tog jutra.

Osvrnuvši se oko sebe, pogledala je još jedanput kroz prozor, ovaj put sasvim uverena u to što vidi izvan njega. Bura je bila počela da uzima maha, a ona je stajala tu kao svedok neumilnog događaja koji će zadesiti ljubav njenog uskogrudog života, sasvim nemoćna da bilo šta preduzme sem molitve. Zato je klekla pred ikonom svetog Nikole okačenoj na severnom zidu sobe i počela da se moli za Nikosov spas.

Okružena netrpeljivom tišini, terala je svoje misli ka usrdnoj molbi Bogu da poštedi njenog dragog, baš poput čobanina koji nagoni svoj neposlušne ovce u tor. Položivši svoje ustrptelo telo pred ikonom, savivši tanku kičmu i zgrčevito držeći svoje opružene dlanove pred grudima, izustkivala je jednu jedinu rečenicu sa njenih usana.

“Molim te Gospode, spasi onog kojega volim. Molim te Gospode, spasi onoga kojega volim” i tako unedogled.

Narednih sat vremena provela je u istom zaleđenom položaju. Kolena su već počela da klecaju pri težini tela, potanko počevši da buše otupele drvene daske pod njima. Obamrelost skopljenih prstiju protezala se njenim podbočenim nadlakticama i ulivala se direktno u njeno tihokucajuće srce. Za sve to vreme nije odvajala pogled uprt u oslikanu četvrtastu dasku koja je ćutke bdila nad upokojenom nadom u vedri svršetak. Providne suze skliznuše niz njen mermerni obraz, kotrljajući se jedna za drugom do rupice u podnožju žile kukavice, tačno na pregibu između vrata i ključnih kostiju. Dok je u njenoj glavi i dalje brujalo “Molim te Gospode, spasi onoga kojega volim”, izdaleka se začulo crkveno zvono.

Jedni krotkim cimanjem glave, bacila je pogled udesno ka časovniku na pisaćem stolu. Skazaljke su pokazivale trinaest minuta do sedam. U tom času, uhvati je snažni napad panike jer je vrlo dobro znala da crkveno zvono zvoni samo u punom satu. “Nema šta, mora da su izvukli njegovo obamrlo telo.” pomisli i oseti trunku olakšanja.

“Sada je sve lakše. Sigurno upravo sada svlače sa njega mokru odeću, polažu ga na kola i odvoze do pogrebnika.”

Vrisak njegovo majke koja stoji pred ukočenim, mrtvim sinom para joj uši. Jecaji njegove sestre rasparaju joj grudi na sitne dronjke. Pognute glave ribara tuguju nad gubitkom izvanrednog primerka snage i mladosti dok se povorka unezverenih seljaka polako okuplja oko kotrljajućeg odra. Neka plavokosa devojčica otkine napupelu ružu sa okolnog grma i položi je pokraj njegove smočene crne kose. Stanovnici jadikuju nad Nikosovim preranim odlaskom u zagrobni život, ali niko se ne pita gde je ona.

Despina nastavlja da se moli, ovoga puta ne za spas, već za pokoj njegove duše. Zatim, kada prošapće zadnju reč poslednje molitve koje će uputiti Bogu, ona se pridigne naviše potpomažući se obema šakama. Sasvim mirno pristupi prozorskom oknu kroz čiji lučni oblik dopire topla svetlost iskona. Bez žurbe, sa potpunom odlučnošću pridigne levo stopalo i stameno ga položi na pervajz. Zatim desno približi istim odsečnim, sigurnim pokretom, pa se tako nađe na samoj granici izeđu života i smrti.

S krotkim osmehom na licu pogleda u pučinu koja je tiha kao nikada do sada. Nema ni daška vetra da uskovitla smirenu površinu vode, srebrnu poput one u njenom zrcalu okačenim o vrata sobe. Njene tamne oči prikovane su za neuznemireni presek između neba i mora čije se nijanse plave sasvim podudaraju, pa joj deluje kao da nema kraja.

Udahne jednom, ali sasvim duboko, posve odlučna da zadrži dah sve dok ne počne da joj odzvanja u glavi. A zatim, kad više ne može da izdrži gušenje, lagano poskokne u jedno novo nepoznato, daleko od svega živog i neživog na ovome svetu.


Sunce je već uveliko peklo njegovu preplanulu kožu. Osušene usne, žedne slatke vode i svežeg vazduha, otvoriše se odjedared. Kašljao je dugo, izbacujući iz raširenih pluća ustajalu morsku vodu. Kada je uspeo da povrati ritmične udisaje, odigao je glavu sa peska i otvorio nabubrele kapke.

Jarka svetlost ga je zaslepila, muteći mu zamućen vid, pa ipak je bio rešen da progleda. Preostalom snagom se pridignuo na omekšale podlaktice dok su mu mišice opasno podrhtavale.Pitao se da li je živ ili je sve samo priviđaj sledećeg života, onog zauvek usnulog. A onda je primetio njeno opruženo telo kako opušteno pruža svoje ruke ka njemu, udaljenim na desetine stopa od nje.

Tiho strahovanje povratilo mu je preko potrebnu snagu da se pridigne na kolena. Kako je u tom trenutku buđenja bio sposoban samo da kleči, nije se usudio pomeriti.Par minuta je čučao u istom poniznom položaju rezervisanom samo za liturgiju, a onda je ispravio noge i oba stopala zario u fino izdrobljenu prašinu stena koje su se izdizale nad njima.

Počeo je da se kreće teškim koracima ka njoj, snevajući o njihovom ponovnom susretu, ma gde god se on odigrao. Videvši ništa sem njenog spokojno položenog tela na pesku, koračao je tromo i nesigurno. Poput odojčeta koje tek isprobava svoje prve korake, njihao se levo-desno, zanoseći se celim telom poput klatna na zidnom časovniku. A onda se obreo iznad nje, posmtrajuči njeno prebledelo, okamenjeno lice koje nikada nije delovalo oštrije i izduženije negoli do tad. Sagnuo se ka njoj, uzeo njena sasvim ukrućena ramena u svoje naručje i počeo da plače.

Krupne, slane i opore suze kapale su na njene slepoočnice i vlažile tamne, zamršene vlasi koje su oblikovale pogromni venac oko usnulog lica. Ostao je nepomičan pod prizorom ugasle drage sve dok Sunce nije dostiglo svoju najuzvišeniju nebesku tačku. I tada Nikos primeti da se mali prst njene leve šake nekontrolisano trza.

Sa nadom utkanom duboko u njegovim tamnim očima, nastavio je da posmatra postepeno buđenje dlana od alabastera. Ubrzo je začuo jedno utihnjeno “Au” koje je iznedrilo jedan blagi, ali i prekorni osmeh na krajičku njegovih usana.

“Despina, probudi se” uzviknuo je, gromkim promuklim glasom.

“Nikose, ti si živ” jedva je prošaptala. “Uh, strašno me boli noga. Jesi li još uvek tu?”, nastavila je.

“Jesam. Tu sam.”

Tek što je uspela da se blago osmehne, Despina se ponovo onesvestila. On ju je priljubio još bliže svojim ustrpetelim grudima, zahvaljujući se u svojim mislima Bogu što ih je sačuvao od nedaće koja se beše obrušila nad njima. A onda je počeo da plače poput deteta koje ugleda svoju majku nakon što ju je smatrao zauvek izgubljenom. Taj krupni, stameni, i uvek staloženi, moreplovac našao se licem u lice pred svojim konačnim brodolomom. Jedino što je osećao bila je zahvalnost na tome što su oboje nasukani na istoj obali uprkos tome što bili zgnječeni težinom svoda sudbine.

Izvlačeći iz sebe preostala zrnca snage koje je i dalje posedovao, desnu ruku je podvio pod njena ukrućena leđa, a desnu pod otupela bedra. S jednim poslednjim trzajem telesne snage, pridigao ju je u svoje nesigurno naručje i odneo do kućnog praga. Odgurnuo je teška ulazna vrata stopalom, a zatim je uspeo uz uske stepenice čiji su mu oštri uglovi pričinjavali izuzetan napor.

Naposletku se obreo u njenim odajama gde ju je jednim pokretom položio na ogoljen krevet. Sručio se pored nje, beskrajno umoran od višečasovne bitke sa morkom nemani, te je opravdano zaspao snom pravednika. Oboje umorni od života koji je visio sa slamom prekrivene tavanice nad njima, Nikos i Despina su ćutke vidali jedno drugom nevidljive rane. Da njen otac nije mahnito upao u njenu sobu, nijedno od njih dvoje ne bi bilo svesno šta su sve preživeli tog jutra. Naravno, tad nisu bili svesni veličine njihovog podviga o kojem će se tek raspredati legende iskovane u mističnosti priželjkivanih romantičnih priča.

No, za mnoge nepoznat, kraj njihove ljubavne sudbine zatekao ih je krajnje nespremnim na ono što se uistinu zbilo. Kirios Giorgos je sve do svoje smrti pripovedao priču o susretu njegove kći jedinice, Despine, sa neukim, ali dostojnim poštovanja ribarem Nikosom.

Oboje su se sreli tokom jedne šetnje na primorskoj obali nakon koje je usledilo prisno povezivanje za vreme tradicionalne svetkovine, a kulminiralo njihovim zaručivanjem usred najgoreg olujneg vremena koje selo beše pamtilo. Kirios Giorgos je naročito isticao omamljenost njegove kći pred tim činom, naglašavajući njenu zbunjenost da protumači otkucaje kućnog zidnog časovnika. Sve do kraja života je pamtio tačan čas u kojem je Nikos verio njenu Despinu, a koje je crkveno zvono pomno propratilo.

Dogodilo se to u sedam časova izjutra, ni minut pre, ni minut kasnije pre nedeljneg bogosluženja. “Tada sam znao da im je bilo suđeno biti zajedno. Jer Gospod Bog nikada ne bi obeznanio tako što svojim zvučnim prisustvom da to nije bilo u službi njegove Ljubavi.”

I upravo sa tom mišlju je ovaj uveliko poštovani gospodin sklopio svoje oči kada je ležao na svom pokrovu tri decenije docnije.

Čak i tada, nad njegovim umornim telom, Nikos i Despina su, zajedno sa svojom decom u naručju, blagosiljali laž koja beše toliko duboko ukorenjena u njihovo postojanje da joj se nisu mogli usprotiviti, čak ni pred očima Gospoda koji budno motri jaganjce što će se upravo pridružiti njegovom toru.

Otpozdravili su se njim krotko i poslušno, kao što i priliči nekrunisanom vladaocu ljudskog života.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s