Na putu

Putovali smo južno od Belforda. Nisi mi rekao kuda idemo, pa kada si uhvatio severni izlaz sa autoputa, znala sam barem u kom pravcu se krećemo. Ćutke si držao šake na volanu, onako školski, u položaju deset do dva. Možda je čak i bilo toliko sati, više se ne sećam. Vreme ionako nije bitno, barem si tako uvek govorio. Dok sam sedela pored tebe, ne samo da sam se pitala kuda si me zaputio, već i šta ja radim s tobom na prvom mestu. Verovatno je da sam se preračunala, to je jedino logično objašnjenje. Mada, moram priznati da nikada nisam bila sjajan matematičar. Štaviše, bila sam među najgorim učenicima u razredu. Jedini predmet u kojem sam briljirala bilo je likovno. Ali koga briga što umem lepo da crtam i bojim, to mi naposletku nije donelo nikakvu dobit. Ipak, tih časova se sećam vrlo slikovito. Samo sam tokom njih uspevala da budem usredsređena na zadatak koji je preda mnom duže od petnaest minuta. A složićeš se, to je popriličan uspeh za moj uvek lutajući um. “Jednostavno nema koncentraciju”, govorila je razredna mojim roditeljima. Šteta što im nikada nije pružila podrobnije objašnjenje, ipak su zaslužili da znaju više o naopakom karakteru svog jedinog deteta. “Andrea, moraš se uozbiljiti”. Čak i posle dvanaest godina i dalje mogu da čujem ćaleta kako mi to govori u času kada im saopštavam da sam na ivici da budem isključena iz škole. Upotreba narkotika, nepoštovanje profesora, nesavesno ispunjavanje đačkih dužnosti. S tim trojstvom sam se pojavila pred njima kada sam navršila sedamnaest godina. “Moj rođendanski poklon vama”, odbrusila sam kada sam im uručila crvenu kovertu. Zar nije krajnje dramatična stvar, ta crvena koverta? Kao da svi moraju znati da ono što leži unutar nje nisu slatko ispisani stihovi zaljubljenosti, već svojevita smrtna presuda za nekog što tek treba da kroči u svet odraslih. Eto, ponovo sam ljuta, a obećala sam sebi pre sat vremena da neću dozvoliti da mi iko pokvari unutrašnji mir. Dođavola s tim, pomislim. Kad smo već kod toga, možda će mi cigareta pomoći da razbistrim misli. Ili barem da ih fokusiram na jednu, kao što mi je moja draga mati uvek govorila kada zabrljam na kontrolnom. Jedino što mi se vrzma po glavi dok tražim upaljač u jakni jeste pitanje kako sam dospela ovde. Bacim jedan pogled na tvoju zgrčenu vilicu i odlučim da se pravim da gledam kroz prozor. Barem te time neću dodatno uznemiriti. Ovlaš jezikom dotaknem nabubrelu donju usnu i tad osetim neko čudno treperanje. Ne sviđa mi se taj osećaj pa zato odlučim da otvorim prozor. Taman se auto neće zadimiti, znam koliko ti ne voliš kada ja pušim. Ali, kao i za sve, baš me briga šta ti misliš, ja ću raditi kako mi se prohte. Naposletku, tako sam oduvek činila i nemam nameru da se sa dvadeset godina menjam. “Andrea, vreme ti ističe. Kada ćeš već jednom da se smiriš?” Ne znam, mama, ne znam, nemoj me to pitati. Ne želim da razmišljam o kraju kada sam tek na početku. Zar to nije posve logično, recite vi meni? Upravo tako! Šta me onda svi teraju da uđem u njihov kalup kada se svojski trudim da svoj nikome ne nametnem? Posle par nikotinskih udaha osetim olakšanje. A možda je to posledica toga što je počela da pada kiša; uvek sam bila osetljiva na promene vremena. Odjednom zadrhtim i shvatim da mi je hladno. Mašim se za okruglo dugme klime kad osetim njegove prste na svojoj nadlanici. “Nemoj da pališ grejanje.” “Ali smrzla sam se”. “Ko ti je kriv kad si obukla kožnu jaknu.” Duboko izdahnem i povučem natrag šaku. Sada dlanove držim pod svojim butinama ne bi li im tako povratila toplotu svojstvenu živom biću. Ponekad se osećam kao zombi ili narodski rečeno, poput živog mrtvaca. Naravno, znam da je to besmislica, ali ne mogu da se oduprem osećaju da sam sve ovo već proživela i da sam osuđena da ponovo gledam iste scene. Još jedanput se vozim u tvojim kolima, još jedanput delimo neprijatnu tišinu, još jedanput mislim o svemu što sam nažao učinila svojim roditeljima. Trgnem se kad mi cigareta opeče prste, pa brzo odbacim opušak kroz prozor. Tako, sad nema više cigareta do narednih sat vremena. Znam da bi se bunio ukoliko bi zapalila drugu odmah nakon ove. Idi bestraga, sad mi se još više puši. Dobro, neću da mislim o tome. Preusmeriću svoje misli na nešto drugo. Odjednom shvatim da je isuviše tiho, pa odlučim da uključim radio. Kako nema prigovora s tvoje strane, zaključujem da je okej da pustim neku muziku. Prebiram po stanicama i na kraju se odlučujem za 93.70 Mhz. Neka živahna kantri melodija počinje da popunjava prostor između nas i sad se već osećam opuštenijom. Možda bih čak mogla reći da uživam u ovim divljim poskocima gitare, iako nikada nisam bila fan tog žanra. Izgleda da se osoba menja kako sazreva, a s tim i njen muzički ukus. Uhvatim sebe kako pevušim uz melodiju, a kad mi uputiš pogled pun začuđenosti momentalno prestanem sa mumlanjem. “Slobodno nastavi. Ne smeta mi.” Okej ako tako želiš, pomislim, i počnem šuštavo da zviždim. Nikada nisam naučila da ga pravilno izvodim, iako su mi drugovi svesrdno objašnjavali kako da skupim usne, namestim jezik i zatim dunem kroz njih tako da se proizvede prodorni pisak. Pokazivali su mi razne tehnike, ali ja sam samo nizala neuspehe, u istom onom broju koliko su mi oni “časova” bili održali. Međutim, sada me nije bilo briga kako zvučim dokle god mogu da sinhronizovano pratim ritam pesme. Izgleda da je bilo prihvatljivo, s obzirom da me nisi zaustavio. A možda samo ja više nisam umela da protumačim tvoje izraze lica kao nekada, ko će ga znati. Narednih pedeset milja proveli smo na istom odstojanju. Ti, pogleda uprtog u vlažni kolovoz pred nama, ja, iskrivljenog vrata udesno gledajući polja koja su promicala brzinom od sto dvadeset kilometara na čas. Odjednom se začuje zvonjava telefona. Pogledam u tebe. “Zar nećeš da se javiš?”. “Ne javljam se nepoznatim brojevima.” Podignem obrve, pomalo začuđena toj neodgovornosti. Uvek si bio prilepljen za mobilni, otkud to da ne odgovoriš na poziv, ma čiji on bio. Slegnem ramenima, a ti, kao da si primetio taj šturi pokret, izustiš “Neću da me prekidaju u vožnji. Moram da pazim na put.” Tako izgleda odgovorno biće, pomislim. Trudim se da se ne osmehnem, ali bez vajde. Otužnu ljubavnu baladu zaseca moj gromki smeh. “Andrea, molim te kontroliši se” kažeš, ali ja te više ne mogu čuti. Grudi mi se tresu, a stomak podrhtava dok mi se čitavo lice rasteže u cer. Grčim se još par sekundi, a onda se u trenu vratim natrag u duševni smiraj. Rukavom brišem suze koje mi pođoše, a onda se zavalim natrag u sedište. Onda uvidim da mi je rukav već uveliko natopljen, te shvatim da plačem. “Šta ti je?” začujem pitanje kroz izmaglicu, i ne mogu ništa da odgovorim. Samo nastavljam da curim, nemoćna da se zaustavim. Moje ridanje traje sve dok ne odlučiš da se zaustaviš na pomoćnoj traci autoputa. Uključiš sva četiri, a ritmično škljocanje počinje polagano da vraća moj dah u normalu. “Izvini, ne znam šta me spopalo” sve je što mogu da plačno izustim. Suze mi liju poput kapljica koje se sada sve jače obrušavaju na šoferšajbnu. Brisači se pomeraju levo-desno, otklanjajući suvišnu tečnost, baš kao što i ja činim pridodatom maramicom. Nakon par sekundi obrazi i trepavice su suvi, te pališ motor i postepeno dodaješ gas. Nastavljamo dalje, o tome nema reči. Ja sam pomalo postiđena zbog svoje trenutne slabosti, ali odlučujem da zanemarim taj osećaj tako što palim drugu cigaretu. Začujem kako cokćeš, ali već mi je svejedno, pa ponovo odvrćem kvaku prozora na dole. Jesenji vazduh prodire u šuplju, plastičnu unutrašnjost auta. Nozdrve mi se šire, a udisaj produbljuje; izgleda da mi je i telo, pored uma, željno kiseonika. Ionako je sve već bilo ustajalo. I vazduh, i tišina, i nas dvoje. Kotrljamo se pravo, trebalo bi da smo već na osamdeset milja od Belforda. Kako je to mali grad nasuprot prirodi koju posmatram vani. Nepregledna kukuruzna polja nižu se pred mojim očima, jedva nazirući zlatne klipove među njima. Na pamet mi padne crtani film Pokahontas, gde junakinja otkriva strancu zlato koje oni poseduju, a on razočarano primeti da to nije ono za čim traga. Možda sam ja poput Džon Smita, slepa za bogatstvo koje leži tu preda mnom spremno da ga uberem. A možda sam samo isuviše detinjasta. “Treba da se uozbiljiš” začujem promukli očev glas. Možda si u pravu, tatice. Možda zaista treba da se uozbiljim i postanem jedna poput vas. Spremna da posluša svaku naredbu koju mi upute. Možda treba da zakopam sve što je iskonsko i čisto. Možda treba da ustrelim srnu koja skače kroz šumu. Možda treba ptici da skrešem krila, ili da zarobim ribu u mrežu. Verovatno treba mnogo toga da učinim. Ali ne mogu, i neću. “Oprosti mi” promrmljam sebi u bradu. “Nema na čemu da se izvinjavaš. Svi plačemo. Čak i oni koji su od kamena.” “Zar to misliš o meni?” “Pa, nije baš da si dala naznake da imaš dušu, zar ne?” Nešto mi zastane u grlu kad čuh te reči. Kakva je to optužba?! Stišćem pesnice, zarivam nokte u dlanove, zadržavam dah, ali nešto mi ne da mira. Odjednom ugledam sebe kako se iz petnih žila izdirem na tebe. Obasipam te bujicom grubih i prljavih reči, a onda ih sve zalijem pregrštom psovki. Počinješ glasno da se smeješ. Zastanem, začuđena tvojom reakcijom na poplavu od pre maločas. “Hahaha, baš si slatka kad se ljutiš. Hahaha.” odzvanja u mojoj glavi. Pošto sam ostala bez reči, opalim ti jedan šamar desnim dlanom. Najednom začutiš. Obraz ti je vreo, ruke počinju da ti podrhatavaju, a onda brizneš u plač. “Zašto si tako surova?” Čudno je videti te kako plačeš. Umesto da pokušam da te umirim, ja samo gledam u tvoje izgužvano lice, misleći kako si krajnje ružan kada plačeš. Nastavljam da posmatram tvoj groteskni lik dok mi se zenice šire u neverici. Setim se da mi usne ipak nisu zalepljene, pa pokušavam da sročim dostojnu utehu. “Sori, nisam tako mislila”, slažem. Odjednom prestaneš da cmizdriš i podrugljivo izustiš “Svaka tebi čast!”. Zanemarujem tu otrovnu opasku jer mi je drago da sam te prenula iz kukavnog stanja. No, moja pakost se ne da olako savladati, pa sam tako prinuđena da nastavim dalje. “Za bolje i nisi!”. Tek što odapnem tu ubojitu strelu, osetim nešto poput čelika kako se rastapa preko mog obraza. Levim dlanom celivam mesto udara trljajući ga ubrzanim pokretom. Iako sam besna, osećam nekakvu zahvalnost prema tom tvom gorućem dodiru koji si mi uputio. A zatim usmerim prste desne ruke ka modroj donjoj usni, a potom prebacim dugačke šiške tako da prekriju ogoljenu slepoočnicu. Obraz mi i dalje bridi dok digitalni sat pokazuje 13:20. Brzo počinjem da računam koliko nam je vremena još ostalo. Dobijam rezultat da ćemo stići na cilj za manje od pedeset minuta.  Biće tačno deset do dva, baš kao što tvoje šake položene na volan. Ovlaš se osmehnem. Blago meni. Boljeg nisam mogla naći. “Možda ste u pravu, mama i tata. Zaista bi trebalo da se uozbiljim” pomislim dok posmatram uvela polja kukuruza pokraj sebe.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s