U naručju nepromenljivosti

Poznata je istina da velike životne promene dolaze iznenada i neočekivano, ali  manje poznata istina je ta da one zapravo nikada ne dođu nenajavljeno. Ljudima se čini da se takvi preokreti pojave spontano i trenutno, ali retki su oni koji uspeju da proniknu u temeljnu pripremu koja prethodi tim silovitim životnim nastupima.  Slična verovanja prožimala su davnu 1898. godinu, period kako velikih, tako i malih preinačenja. Na prvi pogled nevidljive, te sitne promene dolazile su sporim korakom da bi već polovinom godine kulminirale u svojoj raznovrsnosti i intenzitetu. Jedan zanimljiv preokret takve vrste dogodio se u Neizosu, rodnom gradu jednog značajnog rimskog imperatora, u narodu poznatiji pod imenom Niš.

Varna je zatvorila prozor. Opojna sparina ju je odveć ošamutila i sada više nije mogla ni da razmišlja. Nije bila čak ni za “spavanje otvorenih očiju” kako je to njen otac nazivao. Prošlo je mnogo vremena od kada je poslednji put iskreno razgovarala sa njim, i sada, daleko od svoje zemlje, smatrala je da je svaka veza potpuno raskinuta. Tamnim očima bacila je još jedan pogled na reku i zatvorila prozor, odjurivši svojim popodnevnim dužnostima. Kao kći bugarskog ambasadora u Kraljevini, ona je vodila drugačiji život od devojaka njenih godina. Dani su prolazili sporo, ispunjeni časovima latinskog i francuskog, tek povremeno prekinuti časovima jahanja ili pak modnim defileima na konzularnim večerima. Ponekad bi joj se učinilo kao da hoda ovom zemljom stotinama godina, kao da je sve već videla, a nikad zapravo doživela. Onda bi se setila da joj je sedamnaesta godina, pred svetom koji je mnogo više obećavao nego što je zapravo nudio. Blago nezadovoljstvo je prožimalo njen vedri duh, a naročito otkako je napustila voljenu domovinu. Osetila bi tada miris crnomorske obale u gradu koji je tek bio u industrijskom povoju. U gradu koji je nosio isto ime kao ona, mada bi se pre moglo reći da ona nosi njegovo. Šetala bi se tada prostranom lukom sa svojim prijateljicama dok bi kikotom odgovarala na osmehe starijih momaka. Nije slutila da će joj jednog dana prirotet biti da se uda, donoseći u miraz socijalni status potkovan knjiškim znanjem. Slutila je da će joj jedino preostati izmaštani ljubavni susreti, osuđeni da budu pogaženi surovom realnošću.

U takvim mislima Varna je provodila preostale dane do svog osamnaestog rođendana kada bi bila uvedena u svet dobro odgojenih gospođica. Često se tada pitala u čemu se razlikuje od čistokrvih ždrebica koje je njen otac obožavao da uzgaja i preprodaje. Možda jedino u tome što je ona, za razliku od njih, mogla da govori i da se slatko osmehuje.  Jedino zadovoljstvo donosilo joj je svakodnevno posmatranje reke koja je tekla pod njenim prozorom. Ta neobična navika beše iznedrila jedan nesvakidašnji ritual, svojstven samo njoj i nikome drugom. Nalik slikaru koji četkicom boji prizore pred sobom, tako je Varna šila svoje haljine u boji Nišave. Smeštena u lučnom, isturenom delu klasicističke zgrade, na pedalj od gradskog mosta, svakog dana je beležila nijanse mistične reke. Orman joj je bio prepun zagasitih haljina, u čitavoj paleti koja se rasprostirala od pepeljasto sive do modro zelene. Činilo joj se da jedino te boje odgovaraju njenom raspoloženju koje su očevi poznanici opisivali kao izrazito promenljivim, posve devojačkim, a nadasve čudljivim.

Isto tako čudljiv bio je čitav mesec pred njeno svetovno krštenje koje je bilo ugovoreno na dan letnjeg solsticija. Smejala se u sebi kada joj je otac saopštio datum. Setila se Ida o kojoj joj je učitelj pričao, a koje su došle glave Juliju Cezaru. Samo što bi ovog puta njena leđa bila podmetnuta na odru neminovnih promena. Do sudnjeg dana delilo ju je manje od dve sedmice i Varna je bila preokupirana pripremama za svetkovinu. Zazirala je od njih, a istovremeno im se nadala, priželjkujući promenu koja bi uskomešala njenu ustajalu dušu. Nadala se morskim talasima na rečnoj površini da je izvuku iz duhovnog mulja u koji se beše zaglibila. Tih dana je još intenzivnije proučavala promenljivost Nišave. Pokušavala je da pronikne u skrivenu promenljivost rečnog toka koji je poput nje bio nedokučiv drugim ljudima. Iako je Varna imala brojne poznanice, ni za jednu ne bi mogla reći da joj je prijateljica. Nedostajala joj je bliska družbenica kojoj bi mogla da poveri svoje snove, nadanja i prikrivene želje. Uprkos njenim iskrenim naporima da se zbliži sa kćerima srpskih vojvoda, devojkama istih godina i ranga poput njenih, nije naišla na očekivano razumevanje. Često se pitala da li je samoća neminovna, a možda čak i njoj predodređena sudbina. U takvim trenucima najviše je volela da usmeri pogled na reku, nadajući se bilo kakvom odgovoru njene tihe sapatnice. Ali reka bi samo ćutke tekla, neuznemireno, u svojem vekovima urezanom koritu.

Zidni časovnik otkucao je osam časova povečerje. Tačno deset dana bejaše ostalo do Varninog drugog imenovanja.  Sunce je i dalje izlazilo i zalazilo, ali Varna ne bi propustila trenutak kada ono svom snagom obasja mirnu površinu reke, otkrivajući nestalnost tišine koja uspavano vri. Najmilije joj je bilo da kradom, u dubini noći, pod treperavim zrakom sveće posmatra odsjaj blage mesečine koja se ogledala u njenoj duši. Glave naslonjene o drveni ragastov, odevena u belu spavaćicu, dopuštala je da joj večernji povetarac miluje telo i rasklanja vlasi tamne kose sa njenog blistavog lica. Dugački beli prsti grlili bi njene nadlaktice čineći je da izgleda kao romaneskna pijeta, udobno položena u kutak nebeske katedrale sačinjene od mermera i kamena. Jutro bi došlo kao i svako drugo pre toga. Prolaznici su hrlili svojim dnevnim dužnostima dok su kopita konja na karucama odzvanjala duboko u dan. Tog junskog jutra crkvena zvona su naznačila početak još jednog dana, a za Varnu početak novog poglavlja u njenom životu. Hitro je iskočila iz postelje, lepljiva od znoja neprospavane noći. Sudnji dan je došao, lično pozvonio na njena vrata i bio je red da ga dočeka spremna i u punom sjaju. Predstojeći sati klizili bi poput maslaca na užarenom tiganju da je ona bila u potpunosti pripremljena. Međutim, poput njenih omiljenih literarnih junakinja, Varna se našla u krajnje neugodnom položaju. Iste misli koje joj ne bi dale da sklopi oka noću, morile su je i pod vedrim nebom kobnog jutra. Teška omorina stezala joj je grlo, pritiskala njene grudi, a čak je i sat na crkvi tromo otkucavao sedam časova izjutra. Učinilo joj se kao da je vreme na trenutak stalo, kao da sunce nikada neće zaći, kao da tmina večeri neće nikada doći po nju.  I tada se prisetila. Sve joj je postalo jasno. Ona nije bila spremna. Nije imala haljinu za prijem, uprkos njenom silnom zalaganju za datu misiju. Dve nedelje je provela bezuspešno tragajući za materijalom, dve nedelje je uzaludno molila krojačice da usliše njene molbe. Nije uspela u svojoj nameri i to će večeras svi saznati. Svima će biti jasno ko je ona, Varna, kći velečasnog bugarskog ambasadora. Svi će je prozreti, okriti njenu ljušturu i prstom uperiti na nju. Zar da neko tako mlad, tako lep, tako nadaren, tako naočit i vešt na rečima, da se pokaže tako bezvredan na delu? Hladnom vodom je polila čelo, vrat, kosu. Ali to nije bilo dovoljno da ohladi njene uzavrele obraze, da spere njene slane suze i odnese stid sa njene duše. Sve je gotovo, pomislila je. Bruka i sramota buknuće ulicama grada večeras. Šta li će otac pomisliti? Ah, kada bi me videle moja majka i sestre, možda bi me razumele. A možda bi me prognale u neukrotivu, nemilosrdnu, nepreglednu divljinu. Tako i treba. Ja sam ta koja je dozvolila sanjarijama da preuzmu kormilo i odvedu me u propast. Neka bude onako kako će biti. Znam šta mi je činiti.

Doručak je protekao uobičajeno, baš kao i čas valcera, prevod latinskog i sviranje violine iza ručka. Obaveze su se nizale jedna za drugom, ali Varna je uspela da između svake uglavi trenutak privatnog razgovora sa Nišavom. Nikada u životu nije osećala takvu tugu nego li u datom danu. Proklet bio što si došao. Ali ja ne mogu ništa protiv tebe, kao što ne mogu ni protiv sebe. Neka bude onako kako će biti. Molim te, ljubljena Nišavo, odnesi me sa sobom i nikom nemoj reći kuda idemo. Bićemo samo ti i ja, plovićemo do iznemoglosti i opet nazad, do rubova sveta, a nikada i nikako unatrag.

Varni je u tom trenutku sve postalo kristalno jasno po prvi put u životu. Otvara orman koji skriva prekobrojne haljine njenih raznovrsnih raspoloženja. Prstima prebira kroz njih, tražeći onu koja odgovara boji Nišave koju je maločas ugledala. Vadi ih jednu po jednu, prilaže ih svetlosti Sunca, a zatim odbacuje u kut sobe. Nijedna ne dočarava prizor koji vidi pod svojim prozorom. Posmatra kako se sunčani zraci poigravaju na površini vode čineći da reka blista u neobičnoj mešavini zelenkasto-sivih nijansi koje se prelivaju jedna u drugu. Tada uvidi da je upravo to nijansa za kojom je žudela svih ovih dana, meseci i godina. U dnu ormana ugleda jedini suvenir koji je ponela od kuće. Majčina venčanica usamljeno visi u utrobi trešnjinog ormana. Rešena da ne bude pobeđena, navlači belu haljinu od batista, tog mekog, poluprozirnog pamučnog materijala, i izlazi napolje. Sigurnim koracima prelazi ulicu i stiže do keja. Pogledom traži stepenice koje vode do samog korita, a onda spretnim pokretima siđe u reku. Ubrzo se nađe do pojasa u hladnoj vodi i dlanovima gladi skvašenu tkaninu koja pluta oko nje. Kovitlajući oblici grle njen struk dok posmatra kako se u daljini prelamaju blagi rečni talasi.   Dopušta njenoj vernoj druzi da oboji njen bezlični život i da napoji njen uvenuli duh. Zatim Varna usmeri pogled ka nebu, sklopi oči i oseti vrelinu sunca na svom licu. Nema ni daška vetra da pomuti njeno biće, nema nijednog zvuka da poremeti njen um. Tada shvati da suštinski porazi ne postoje sem u mislima drugih, podvrgnuti neproverenim uverenjima. Korito reke sazdano je od kamenja i vremena, stvoreno da ide namenjenim putem. Ali ona nastavlja da teče uprkos smenjivanju doba, nizanju godina i previranju osećanja. Varna uvidi da je dovoljan pogled u tren večnosti da bi se razumela istina. Istina za kojom ljudski rod traga odvajkada. Istinom koja nudi više odgovora nego što jedan običan život može sagledati. Hladan kamen žulja njena utrnula stopala. Visoko izdignutim čelom gleda pred sobom. U tom času postoje samo Nišava i ona, u tišini koja se proteže do nedogled.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s