Polet

Zvona na crkvi uveliko su odzvanjala kada se tračak svetlosti sakrio među nepravilno poređanim kamenjem utisnutim u put uzbrdo koji je vodio do crkvenog dvorišta. Sunce ne beše tako visoko na nebu, ali zračilo je kao da je tačno u podne. Osećala je njegovu toplotu na svojim leđima dok je svojim crnim očima posmatrala dvorišnu kulu koja se uzdizala na proplanku iznad njene glave. Čvrsto stojeći na zemlji, podigla je vrat i ugledala ljude koji su sporo koračali pokraj nje. Pomno je posmatrala njihovo tromo odmicanje na jutarnju misu koji je bio uobičajeni događaj za nedeljno jutro. Gledala ih je ljubopitljivo dok su išli na taj svoj ritual, njoj posve nepojmljiv. Međutim, taj običaj, iako nerazumljiv joj u svojoj biti, ipak joj nije bio sasvim nepoznat. Ponekad bi se obrela na kamenom pervajzu prozora, slušajući muziku orgulja i tihi plač žena zamotanih glava. Iako je bila odgledala na desetine takvih okupljanja, uvek bi se priupitala odakle ta privrženost ljudi prema zatvorenom prostoru. Mora da je ona bila njihova sušta suprotnost.

Obožavala je nebo i slobodu koju joj je ono nudilo. Krstarila bi njegovim nepreglednim daljinama, trudeći se da dostigne paperjaste oblike koji su plutali izvan njenog domašaja. U takvom zanosu ona bi osećala istinsku pripadnost svetu. Taj doživljaj beše najpribližniji osećanju, ako je uopšte bilo uređeno da ih ima. Gledajući dole na sve njih sa plavih visina, ona je osvajala prostore nepoznate i nedokučive običnom čoveku na zemlji. Kružila je nad izbledelim crepovima seoskih kuća i obletala iznad nakrivljenih dasaka štala u kojima su mirno spavale životinje. Dopuštala je da joj vetar zanosi vretenasto telo dok joj je kiša upadala u zagasite bistre oči. Nošena silom nad kojom nije mogla imati kontrolu, ona bi joj se povinula, moleći za njenu naklonost. Iako joj do sada ne beše naudila, znala je da se svakog časa njena sreća može preokrenuti. To životno saznanje zaštitilo ju je od mnogih neprilika, i nije sumnjala u njega.

Rodila se sa tim instinktom i nikada nije našla za shodno da ga preispituje. Uostalom, ne bi mogla protiv njega čak ni da je tako htela. Bila je to još jedna sila jača od nje, a možda čak i jača od vetra kojem se ponizno klanjala. Retko kada se pitala u ispravnost svojih postupaka. Ona je samo delovala, i samo je na takav način znala da živi. Ipak, ponekad bi se u njoj probudilo nešto. Nešto čudno, neobično, a ponajviše neobjašnjivo. Nije to bila nikakva iznenadna promena niti bitna pojava, ali ju je neobično uznemiravala. Pribojavala se te pritajene misli koja bi uvek izabrala pogrešan trenutak da joj se obelodani. Misao nije bila strašna sama po sebi, već činjenica da je to bila misao. A ona nikada nije mislila, ona je samo delovala. Tako je bilo odvajkada je znala za sebe. Misao, kakva god ona bila, uvek bi je uznemirila, a najgore je bilo je to što nije znala kako da je se otarasi. Sletela bi na nju neprimetno, tiho tapkajući po njenoj glavi. Nije iziskivala nikakav odgovor niti reakciju. Samo je čekala.

U tom čekanju proticali su dani, meseci, a ponekad i godine. Ipak, misao bi otišla na isti način kao što bi se pojavila. Neprimetno, neupadljivo i nenaznačeno. Shvatila bi da je ona otišla tek kada ništa nije osećala, kada bi se sve vratilo u pređašnje stanje i kada bi život nastavio da se odvija uobičajeno. Zapravo, spoljni život bi se odvijao istim tokom i kada je misao bila prisutna. Ali, ona sama bi bila drugačija, a samim tim i njen život. Promena je bila neznatna, ali dovoljna da poremeti njenu unutrašnju ravnotežu. U takvim okolnostima, njena pažnja na okolinu je bila slabija, a samim tim i mogućnost povreda veća. To je bio dodatni izazov za njen nagon preživljavanja koji je svakodnevno bio povrgnut nekoj vrsti testa izdržljivosti i snage.

Tog jutra, ona se u potpunosti osetila u kontroli nad svojom pozicijom na zemlji. Šćućurena na isturenom kamenu zida koji je opasavao dvorište u širokom luku, nemirno je posmatrala sakupljanje ljudi ispred teških vrata. Jedan podgojeni, zabrađen pop otvorio je drvena krila i dočekao narod kratkim pozdravom. Masa ljudi pohrlila je u crkvu, a kada je poslednji čovek kročio u svetu prostoriju, vrata su se zatvorila. Ali ne sasvim. Sa svog uzvišenog položaja primetila je da jedno krilo ne beše sasvim naleglo na drugo, a isprekidana senka duž niskih stepenica ocrtavala je potvrdu njenog uvida. Pridigla se na noge i zaputila se k njima. Našavši se izbliza pred vratima, primetila je da su ostala odškrinuta taman toliko da njeno maleno telo prođe kroz njih. Nakon kratke stanke, odlučila je da se ušunja unutra. U dva treperava koraka našla se usred mračnog hodnika. Hladni mermer pod njenim kvrgavim nogama naterao je njeno telo da se protrese. Odskakutala je ka siromašnom izvoru  svetlosti na samom kraju staze, a kad je prišla dovratku, promoljila je glavu i ugledala ljude posađene na grubo istesanim klupama.

Tišina koja ih je okruživala i vladala čitavom prostorijom bila je zadivljujuća. Odjekivala je među prostranom kupolom i odbijala se o oslikane zidove. Nevidljivi dimovi zapaljenog tamjana darivali su čitavom prizoru miris i ukus. Nikada ne beše iskusila takav nedostatak zvuka na zemlji. Ma koliko god da je u prostranim ravnicama ili dubokim šumama bilo tiho, ta vrsta tišine nije se mogla porediti sa ovom. Stojeći nepomično, osetila je kratko probadanje u grudima.

Srce joj je brže zakucalo, a udovi blago zgrčili. U trenu je prepoznala te telesne znake. Misao je ponovo došla. Teskoba se razlila njenim udovima, a um postade okupiran njome. Taman kada se spremila da se vrati natrag odakle je došla, začula je zapanjujuće zvuke, njoj do tada nepoznatim. Lepota novootkrivene dimenzije u kojoj je upijala pravilno poređane tonove otpevane izveštenim ljudskim grlima učinila je da zaboravi na strah. Jedino na šta je u tom trenu mogla da misli bilo je to da se ni najlepše pesme prirode ne daju uporediti sa ovom ljudskom.

Tek što je hor bio otpevao poslednje taktove crkvene melodije a ona sa slašću upijala odjek umilnih nota, odjednom se začuje komešanje među gomilom. Začas se prenula iz snevanja kad je shvatila je da ju je jedno dete beše opazilo i obavestilo roditelje o njenom prisustvu. Uzbuna da se ona izbaci iz crkve brzo se raširila među vernicima, te je sada gledala kako veliki muškarac počinje da korača ka njoj. Do tada uspavani instikt prihrlio joj je u pomoć, trenutačno osetivši da čovekov prilazak ne sluti na dobro.

Razmahnula je svoja priljubljena krila i ustremila se uvis, ali poteži uzlet pokazao se privremenim rešenjem budući da su zaobljene ivice svoda oblikovale graničnike njene slobode. Mahnito je kružila pod ozidanom tavanicom, sve dok najzad nije uspela da sagleda domet postojanja. U nametnutom zatvoru u koji se beše obrela, uspela je da dodirne rub večnosti. Širila je svoja krila i obletala nad dosuđenim posmatračima njene sudbine. Masovno komešanje raslo je uz svaki njen zamah. Čak je i sveštenikov glas ustuknuo pred prizorom njenog prefinjenog zarobljeništva. Kružila je među plavim odsjajima oslikane tavanice, u nadi da će pronaći spas ili barem privremeno utočište.  Pokušavajući da se otrgne iz kaveza u kojem se bila obrela, snažno je nasrtala na neopipljive prikaze oko sebe. Iskričave oči fresaka stapale su se u uzburkanu masu nedokučivih likova, a razlomljeni uzdasi gomile pod njom prigušivali su topot koji je odjekivao svuda oko nje. Metalni trzaji zaobljenih zvona osnaživala su kovitlac u kojem se nalazila. U poslednjem pokušaju da pronađe izlaz u spoljni svet, ustremila se naniže, vođena još jedanput jednom silom jače od nje same. Obrušila se na metu zavijenu u crnu odoru, oprhvana osećajem beznađa, i dalje tražeći put natrag odakle je došla. Ipak, neutvrđenim sudbinskim tokom našla se sprečenom u svojoj zamisli. Zamorena od bitke sa udaljenim neprijateljem, jednim jedinim klepetom krila zaputila se ka svetlosti koja se projavljivala u pukotini na vrh kupole. Ustremljena na sopstveni spas, gonjena svom snagom udarila je o privid oslobođenja.

Tup udarac odjeknuo je crkvenim brodom kada se njeno telo obrelo među stopalima stotine neznanaca. Pokrov tišine razapeo se među prisutnima. Srce je još uvek tiho otkucavalo kada su je maljave ruke pridigle i iznele izvan okamenjene grobnice gde su se topli zraci podnevnog sunca presijavali na njenim svilenim percima. Grimizna tekućina raširila se među njenim nepomičnim grudima, i jednim nečujnim izdahom napustila je ovaj poznati svet, zaputivši se u beskrajne visine slobode za kojom je vapila.

Crkvena zvona odjekivala su dugo nakon što je služba bila završena. Ljudi su se odveć bili zaputili svojim skromnim domovima kada su crni oblaci prekrili nepregledno nebo. Sitne kapi nizale su se na staklenim vitražima, a topot gromova orio se zasvođenom tavanicom seoske crkve dok je s istrošenog dovratka jedna omalena prilika posmatrala previranje tih prirodnih sila. Jedna suza je potekla niz njen obraz. Zatim je došla druga, pa treća, i tako sve u krug, sve dok jecaj ne beše nadjačan šumom pljuska koji je padao sve jače i jače.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s