Novi počeci

Ona je oprezna. Barem tako kažu oni koji je bolje poznaju. A kad sama malo bolje razmisli, nije da nisu u pravu. Priseti se tada svog prvog susreta sa stepenicama. Stoji na vrhu, sa ručicom u maminoj šaci, i netremice gleda u neobične oblike ispred sebe. Neobjašnjivo, zna da treba da siđe niz njih, i telo joj se instiktivno priprema za sledeći korak. Neobičan korak. Prvi takav u njenom životu. U jedan tren se nađe desnim stopalom na ploči ispod sebe. I dalje nesigurna u ono što čini, približava drugu nogu prvoj. Sad opet stoji u poznatom položaju. Čeka. Oseća da nešto nije sasvim uobičajeno. Razmišlja o sledećem stepeniku. Šta ako se on pomeri i izmakne joj se tlo pod nogama? U tom slučaju pada. Nije prvi put da se dogodi da padne. Ali ona ne voli da pada, štaviše to prezire. Ne zato što je boli, već zato što je to ponižavajući čin. I dalje čeka. Majka postaje nestrpljiva i ohrabruje je da krene dalje. Možda ohrabrivanje nije sasvim tačan opis, pre bi se moglo nazvati teranjem. Još jedna stvar koju mrzi. Nevoljno produžava svoj put nizbrdo, ponavljajući iste pokrete, istim redosledom. Prvo desna noga, pauza, pa druga noga. Tek pri dnu stepenica shvata da može da ubrza ritam. Jednim skokom nađe se na širokoj ravnoj ploči. Bezbedno je. A to je sasvim dovoljno. Ne osvrće se da pogleda strašne oblike koje je upravo ostavila za sobom. Sigurna je jedino u to da ovo svakako neće biti njen poslednji susret sa njima.

Godine prolaze i kao svaka devojčica ona odrasta. Kraj osnovne škole dočeka sa radošću. To je kraj jednog, i početak drugog razdoblja u njenom životu. Barem tako smatra. Poput svakog početka, i ovaj predstavlja priliku da se stvori novi lik, približniji onome što si, a dovoljno nedorečen da ne otkrije ko zapravo jesi. Prolazeći kroz dugački hodnik, posmatra lica koja promiču i pita se kako će dalje. Slike budućnosti se smenjuju pred njenim očima. Budućnosti pune nade nakon prošlosti koju je ostavila za sobom. Zamišljenost bi prekinuta pitanjem njene prijateljice. Počinje pogledom da traži neko poznato lice. Odgovori potvrdno, baš je upravo spazila  druga kako nestaje iz hodnika, skrenuo je levo. Ubrzavaju korak da ne zakasne na prvi čas jer ona ne voli da kasni. Prolaze kroz zastakljenu pregradu na kraju hodnika i nađu se u uskom međuprostoru koji vodi u dva pravca. Zastanu na tren, a onda odaberu stepenice nalevo. Đaci prolaze u dovoljnom broju da se napravi gužva. Pogleda na sat, uvidi da kasne, te počne da trči uz niske, uglačane, mermerne stepenice. Osluškujući ritmične udarce svojih koraka zapita se koliko je đaka moralo da prođe njima kako bi se mermer izlizao. Misli se nižu poput njenih hitrih iskoraka i onda se naglo prekinu. Oseti bol. Shvati da je promašila jedan stepenik i da se upravo nalazi na podu pridržavajući se rukama za ploču iznad. Začuje se smeh svih prisutnih i neko udaljeno dobacivanje. Pridigne se uz pomoć drugarice i odjuri dalje, srećna što je pala pri vrhu.

Nakon završetka srednje škole bio je red da nastavi dalje. Pred njom je bila prva samostalna odluka o svojoj budućnosti, iako je vrlo dobro znala da se budućnost ne da predvideti. A ponajmanje joj se može verovati. Jednostavno, suviše je nepoznatih. A tog sparnog junskog dana našla se među više njih. Jutro je prošlo u poslednjim pripremama, i sa nadom u jednoj ruci, a beleškama u drugoj, zaputila se u nepoznato. Zakoračila je u zgradu koju je do tada samo poznavala od spolja i osetila je svežinu betonskih zidova. Nakon kratkog pogleda na oglasnu tablu krenula je u pravcu kaskadnih nivoa pred sobom. Na međuspratu su je dočekala nepoznata lica sa kojima je imala barem jednu zajedničku stvar. Svi su došli tu da pokažu šta umeju, koliko znaju i da utvrde kuda idu dalje. Kratkim pozdravom označila je svoj dolazak i zauzela mesto među prisutnima. Sati su prolazili sporo dok su se kandidati smenjivali jedni za drugim. Podne je već uveliko bilo prošlo, ali zgrada je i dalje bila ugrejana od letnjeg sunca. Sedela je na hladnim stepenicama i razmišljala o onome što je čeka za koji minut. Pred očima su joj se odvijale razne scene, svaka sa drugačijim tokom, a naročito ishodom. Dlanovi su joj se znojili, a srce joj je ubrzano kucalo. Odjednom joj se obrati koleginica. Sa glasnim čuđenjem upita je kako je moguće da je ona tako mirna i staložena. Krene da joj odgovori kad utom začuje svoje ime. Bio je njen red da se predstavi, da pokaže šta ume, koliko zna i da utvrdi kuda ide dalje. Pridigla se, protrljala dlanove i zaputila se niz stepenice u novi početak.

Zapravo, novi početak je došao mnogo kasnije i hiljadama kilometara dalje. Došao je dok je bila na kraju sveta onakvom kakvog ga ona poznaje. Usred vlažne i prašnjave prašume, omamljeno je posmatrala kamenu strukturu pred sobom. Civilizacija o kojoj je nekada čitala sada joj se prikazivala u svom punom obličju u vidu isklesanih blokova stena čiji se nekadašnji pravilni oblici daju samo nazreti. Razmišljala je o vremenu i njegovoj moći da oblikuje. Pitala se da li će i ona biti pobeđena, istrošena, primorana da pogne glavu. Ako stena ne može da se suprotstavi vremenu, kako tek onda može ona? Udahnula je duboko i lepljivi vazduh naterao ju je na kašalj. Sledećim udahom podigla je nogu i propela se na uzdignuto postolje. Znala je da je čeka težak uspon, ali bila je rešena do dođe do vrha. Penjala se krupnim koracima, stepenik po stepenik. Osećala je kako joj se celo telo napinje da održi ravnotežu, da su joj noge teške, usta suva a znoj kaplje sa čela. Grabila je napred, ne osvrćući se da pogleda svet koje ostavlja za sobom. Sa pažnjom je odabirala putanju kretanja, pazeći da ne nagazi na pukotine ili istrošen deo bloka. Bila je toliko usredsređena da nije primetila kako ju je strah postepeno napuštao sa svakim korakom koji bi načinila. Prvo desna noga, pauza, pa leva noga. Pa opet, i opet, i opet, sve dok nije shvatila da nema kud dalje. Ispravila se, otresla prašinu sa sebe i osmotrila prizor oko nje. Visoki kameni stubovi poređani u savršenoj simetriji podsetili su je da se nalazi na svetom mestu. Hramovi ne služe za penjanje, pomisli. Ipak, ovo je bio hram druge vrste. Bio je to spomenik vremenu. Vremenu koji ruši, satire i nemilosrdno briše sve pred sobom, pa opet nešto ostane posle njega. Hram je bio spomenik istrajavanju. I nije bio jedini. U daljini je videla na desetine istih istrošenih građevina poput ove, spremne da istraju pod užarenom loptom na nebu. Na strani zemaljske kugle gde se Sunce rađa, ona je dočekala njegovo zamiranje, znajući da će se ponovo roditi.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s